Хришћанима су позната исцелитељска дејства благодати Божије која бивају над моштима светих Божијих угодника, посредством предмета који су им припадали, икона. Но, благодат Божија сија и из гробова светих, баш као што засија живот из Гроба Христовог. Ево примера.
«Од дванаесте године патио сам од опседнутости. Живот је био право мучење. После чина истеривања демона осећао сам се као да сам испребијан. Тада је мој духовник одлучио да служи бденије у прву суботу Великог поста 1995. года в Суротију (женски манастир близу Солуна, где је сахрањен старац Пајсије).
Пред молитвом осетио сам страшну борбу. Сву ноћ за време молитве није ми се спавало. Стајао сам у центру храма, а око мене − монахиње. Када се бденије завршило и почео молебан, једноставно нисам могао да се савладам. Сестре су ме одвеле да се поклоним моштима светог Арсенија.
То је био први корак… Када причам о томе, коса ми се диже на глави… Осећао сам такав пожар унутра! На крају сам се окренуо и завриштао: „Пај! Пај!“ Игуманија ме је упитала: „Пајсије?“ и савила ми главу. Тада сам се подигао и почео да цвилим. Одвели су ме на старчев гроб и тамо сам узвикнуо три пута: „Свети!“
Када сам покушао да побегнем, ухватили су ме и присилно положили на гроб. Онда сам видио Старца, живог, који устаје из гроба као из сна. То је, заиста, био он! С брадом, у својој раси. Све је трајало један мали део секунде.
Старац је положио своју руку на моје чело и одједном из мојих уста почео је да излази црни дим. Истог часа сам се смирио, али бол у телу није одмах нестао. Заспао сам. Када сам се пробудио, рекао сам: «Веома је болно.»
Четрдесет дана осећао сам такву радост, да сам непрестано плакао. Можда је било одвећ дрско што сам стално говорио: „Боже мој, дозволи да се опет мучим читавог живота, као што сам се мучио, да бих само на тренутак осетио такву радост.»
Извор: Kurir.rs
