Ово је прича о планинару који је желео да се попне на највишу планину. У ту пустоловину се упустио након дугих година припремања. Пошто је сву славу желео само за себе, одлучио је да ће се на планину да се попне сам.
Почео је да се успиње. Време је пролазило, спуштао се мрак.
Уместо да потражи уточиште где би преспавао, наставио је с успињањем, све док се није потпуно смрачило.
Непрозирна ноћ је загрлила планинске врхове. Свуда око њега била је густа тама. Небо и месец су били прекривени тешким црним облацима, није се видео ни прст пред носом.
Док се успињао, само неколико корака пре врха оклизну се и поче да пада страховитом брзином. Могао је да види само црне тачке и осећа силу теже која га је вукла према доле. У тренутку очајничког страха, пред очима му се почеше одигравати сви лепи и ружни тренуци његовог живота. Застаде му дах.
Када је већ помислио да ће умрети, осети изненада како га зауставља уже за које је био привезан. Његово тело је висило у ваздуху. Све што га је држало било је уже. У том је тренутку повикао:
“Боже, помози ми!”
Одједном се с неба зачу дубок глас који му одговори:
“Шта желиш да учиним?”
“Спаси ме, Боже!”
“Заиста верујеш да те могу спасити?”
“Наравно да верујем!”
“Онда пресеци уже за које си привезан.”
“Молим?!”
“Пресеци уже за које си привезан.”
Настала је дуга тишина. Човек је на крају ипак одлучио да ће се ипак држати за уже свим својим снагама. Спасиоци причају како су следећег дана пронашли планинара мртвог, смрзнутог.
Његово тело је висило на ужету, за које се грчевито држао… само три метра од земље!
Извор: Опанак.рс
