Председнички избори у Турској, заказани за 23. јун, засигурно су најважнији избори на свету ове године.
Одредиће хоће ли та нација од 85 милиона грађана, на рубу Европе, Азије и Блиског истока, наставити хрлити путем према ауторитарној власти или ће изабрати либералнији пут, пише Политико.
„По први пут откако је Ердоганова конзервативна странка правде и развоја (АКП) дошла на власт 2002. године, постоји озбиљна перспектива политичких промена. Инфлација је преко 80 посто годишње, турска лира је пала у односу на долар, а популарност владе је пала како су економске потешкоће расле“, стоји у анализи листа Политико.
Према анкетама, Ердоган је у озбиљним политичким проблемима, са АКП једва да добија подршку од 30 посто. Наравно, његов је одговор био бруталан и на домаћем и на међународном плану.
Упркос противљењу и Вашингтона и Москве, Ердоган је говорио о припремама за слање тенкова у Сирију, с циљем истеривања курдске милиције које Анкара повезује са забрањеном Курдистанском радничком странком (ПКК). Чини се да је одлучан довршити тампон зону с друге стране турске јужне границе.
У међувремену, турски председник такође прети да ће ударити НАТО савезницу Грчку усред спорова око резерви плина, Кипра и милитаризације грчких острва у Егејском мору.
Откако је започео руски напад на Украјину, Ердоган је поставио Турску као незамењивог посредника између Москве и Кијева, помажући у склапању послова и угошћујући разговоре између америчких и руских шефова сигурносних служби. Такођер је успео подржати Украјину, укључујући и продају војних беспилотних летјелица, истовремено одржавајући трговинске и енергетске везе с Русијом и без угрожавања свог личног односа с председником Владимиром Путином или изазивања гнева Запада.
У међувремену, код куће, турски председник употребио је правосудни систем који није баш познат по својој независности како би покушао дисквалификовати своје најјаче потенцијалне противнике.
Градоначелник Истанбула Екрем Имамоглу, популарна фигура из секуларне Републиканске народне странке левог центра (ЦХП), који би могао бити заједнички кандидат опозиције за председника, недавно је осуђен на више од две године затвора због „вређања јавности“.
Такође, више од 100 политичара из главне прокурдске Народне демократске странке (ХДП) и даље се суди за дела тероризма, што би могло довести до тога да покрет буде забрањен. ХДП није део опозиционог савеза шест странака који саставља заједничку изборну платформу. Међутим, могао би бити језичак на ваги, као што показују анкете, ако ни АКП ни опозиција не освоје већину у парламенту.
Ердоган је у 20 година од политике „нула проблема са суседима“ дошао до отвореног или латентног сукоба са Сиријом, Грчком, Израелом, Египтом, Саудијском Арабијом и Арменијом. Међутим, последњих месеци започео је приближавање са неколико од наведених противника, делом зато што га је неуспех устанака у Арапском пролећу које је подржала Турска присилио да прилагоди своју спољну политику, али и зато што му очајнички треба арапски и западни капитал да се подупре привреду, уништену непромишљеном политиком одржавања ниских каматних стопа.
Копнени упад у Сирију који би изазвао реакцију САД-а или Русије, могао би му се обити о главу, као што би могло и његово кориштење правосуђа да гурне опозицију у страну. С друге стране, ограничена прекогранична операција с мало турских жртава заправо би могла бити прихватљива гласачима, на исти начин на који се израелски напади на Газу у знак одмазде за ракетне нападе палестинског Хамаса сматрају полицијским операцијама, а не ратовима.
Ердоган ће хтети да покаже обновљену моћ Турске у мултиполарном свету у којем силе средње величине могу имати више утицаја, будући да су САД и Русија мање вољне или способне деловати као глобални полицајци. Али након интервенција у Либији и подршке Азербајџану против Арменије, могао би одустати од копненог напада у Сирији, ако га велике силе наставе упозоравати.
Европска унија ће вероватно бити посматрач, а не сила за умереност или промену. ЕУ је највећи трговачки партнер Турске, али је изгубила утицај у Анкари, будући да је процес приступања земље ЕУ-у на издисају, а Брисел мора редовно „поткупљивати“ Турску како би задржала готово 4 милиона сиријских избеглица на свом тлу.
Извор: Кликс.ба
