Постоји принцип аватон који се односи на све манастире, и на мушке и на женске и он важи свуда.Не постоји ни један манастир, ма колико слабо уређен, а да не држито правило у најмањем виду.
Света Гора је специфична због тога што је то једно цело полуострво на коме има двадесет великих манастира, доста скитова и безброј келија. Дакле, цело једно полуострво је као један манастир и онда се тај принцип аватона проширио на једну целу територију.
Шта значи тај принцип?
Исто као што није дозвољено женама да дођу на Свету Гору, у женским манастирима наравно да није дозвољено мушкарцима да улазе у део где живе монахиње. Свуда постоји тај принцип.
У неким старим житијима се говори да је у женским манастирима било забрањено уопште да било који мушкарац уђе већ само један старији свештенослужитељ који би им служио Литургију, који би монахиње причешћивао и код којег би се оне исповедале. Дакле, тај принцип је нешто што је везано за саму суштину монаштва.
Знамо да сваки монах и монахиња када прима монашки постриг даје три завета: послушности, добровољног сиромаштва и девствености. Без обзира да ли је неко проживео девствено претходни живот или није, али од оног тренутка када прими монашки постриг, он се заветује на девственост не пред људима него пред самим Богом. Тако се и каже у чину монашења. Свештенослужитељ који чита молитве пре него што узме маказе и одсече крстообразно власи косе са главе тог монаха или монахиње, каже:
„Пази, као из руке Христове примаш овај постриг, и сам Господ Христос и Пресвета Богородица присуствују овде невидљиво. Они слушају речи које ти говориш“.
Страшне су те речи, и наравно и поред велике милости Божије према свим грешницима, ипак смо дужни да завете које смо дали пред Богом испуњавамо. Да би они који живе монашким животом имали мању борбу на том свом путу очувања девствености и целомудрености, онда је и боље да се не сусрећу много са особама супротног пола; као што каже народна изрека: далеко од
очију далеко од срца. Зато постоји тај принцип аватона.
Два историјска случаја
Неколико пута у историји је и сама Пресвета Богородица запретила
неким женама које су хтеле да уђу на Свету Гору. Такав је био случај у манастиру Ватопеду. Тамо постоји једна чудотворна фреска која се зове Антифонитрија – Она која одговара.
Када је византијска принцеза, пожелевши да види цркву коју је њен отац цар као ктитор подигао, дошла да посети Ватопед, она
је улазећи у тај новоподигнути храм чула глас саме Пресвете Богородице, који је долазио од њене фреске:
„Немој да улазиш даље, овде постоји друга царица!“
Већ у то време углавном није било дозвољено женама да долазе на Свету Гору, али могле су царице да је посећују у неким посебним ситуацијама. Када се десило то чудо, онда су оци Светогорци тадашњи схватили да сама Пресвета Богородица жели да се овај принцип у потпуности испуњава и од тог времена то правило важи.
Десио се један други случај, када је наша Мара Бранковић тадашња султанија, дошла у манастир Светог Павла, који је тада био насељен српским монасима,
и када им је донела велики благослов – дарове којима су мудраци са Истока даровали Богомладенца Христа, који се још увек чувају у манастиру Светог Павла. Она је изашла из брода и кренула, али и њој се јавила Пресвета Богородица само неколико десетина метара од мора и забранила јој да иде даље. Мара је ту предала дарове и одмах се вратила на брод.
На том месту јављања Пресвете Богородице сада постоји један проскинитар са иконом Мајке Божије који је подсетник на ово чудо.
Извор: Курир.рс/Башта балкана
