Такозвани Колективни запад, како се сада зове амерички блок, очигледно је покренуо агресивни хибридни рат против Србије и српских земаља.
Полуга те најновије агресивности је наводно рјешавање проблема Косова и Метохије а позадина је геополитичко надметање у сјенци рата у Украјини. Крајњи циљ су, међутим, потпуно сламање и западна колонизаторска окупација Србије и потом свих српских земаља, раскид њихових веза за Русијом и Кином и промјена геополитичке карте овог дијела свијета.
Пројекат ипак неочекиваног агресивног хибридног рата предводи Америка а према западним дипломатским круговима – иницијатива је дошла из Стејт дипартмента која је онда добила „зелено свјетло“ Бијеле куће.
Било је и идеја о повећању војног присуства и пријетњама силом, али се одустало и превладало је опредијељење да се политичким притисцима и личним уцјенама дође до циља. Али, зашто баш сада јер се ситуација на терену није битније промијенила?
Одговор на то питање води ка украјинској кризи и рату Колективног запада против Русије. Америка, наиме, суочена са поразом у Украјини настоји да оствари било какав политички успјех, побједу и то баш над Србима који важе као савезници Русије. И истовремено да у хаосу украјинског рата за себе обезбиједи геополитички улог у будућој трговини у креирању интересних зона.
Основна улога у том хибридном рату је додијељена политичкој Србији као матици српског народа а под изговором рјешавања косовског проблема. Америка је преко Француске и Њемачке лансирала приједлог споразума, правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине. Иако се у том приједлогу званично не спомиње признање Косова као државе јасно је да је ријеч о признању и Колективни запад ће то тако и представити. А Запад и функционише на презентацији, на перцепцији а не стварности. У Америци кажу, „перцепција је моћ“.
Дио тог хибридног рата је и све агресивније мијешање Америке у политику Црне Горе. Очигледно није довољно то што је Црна Гора чланица НАТО савеза јер се Колективни запад плаши већинског расположења народа. Црна Гора још нема владу а када су се владајуће партије договориле око мандатара америчка амбасадорка је рекла да влада неће бити формирана. И није.
Занимљиво је да су подршку мандатару повукли управо они који су га и предложили а још је занимљивије да су те партије блиске политичком Београду.
Послије Косова на реду је судбина Републике Српске. Сви досадашљи покушаји и Америке и Европске уније (ЕУ) да уруше Републику Српске очигледно нису успјели и сада се на Западу надају да би преко ломљења Србије то могло да успије.
Оно што посебно привлачи пажњу је увјерење у америчкој администрацији да у политичком Београду има довољно расположења да циљеви хибридног рата могу бити и остварени. Процјена је да је сада повољан тренутак.
Све су владе у Београду биле прозападне али никада као сада у Влади Србије није било толико америчких клијената. Тако је примјетно да се амерички амбасадор у Београду већ понаша као гувернер колонијалне Србије.
Он је чак поводом празника календарске Нове године упутио и новогодишњу посланицу грађанима Србије. А и скоро свакодневно путем медија говори Србима шта они треба да ураде и шта би то могло да буде најбоље за њих а најомиљенија тема му је да Срби у ствари и не знају шта је то Русија.
И представници званичног Београда не крију да су „спремни да прихвате концепт француско-њемачког приједлога“ само је питање како то извести. Тачније, како обманути јавност.
Путем медија и изјава званичника јавност се свакодневно бомбардује причама о неподношљивим притисцима на Србију и ако не прихвати тај приједлог споразума да ће бити тешко вријеме, да ће бити уведене санкције и визе за путовања у ЕУ. То су ипак обмане јер о визама или санкцијама нико и не размишља па се све ипак своди на лилне уцјене.
Такав, међутим, медијски приступ открива да је политички Београд већ одлучио да капитулира.
Јавности се нуди и прича о формирању такозване Заједнице српских општина на Косову и Метохији. То је стара обавеза из Бриселског споразума која никада није остварена.
Американци сада тврде да ће бити формирана иако се томе противе актуелне албанске власти у Приштини и то као амерички услов Србији за прихватање приједлога такозваног споразума. Али, и тада по законима Косова.
У преводу, од тога нема ништа. Још једна обмана.
У западним дипломатским круговима у Београду се прича да ће политички Београд прихватити тај приједлог споразума али да је америлки план да га не прихвати актуелна влкада у Приштини. Онда би Американци оборили приштинску владу и инсталирали другу која ће прихватити све што се тражи. То је позадина онога што причају америчке дипломате да је за примјену споразума потребно неко вријеме.
Капитулација, међутим, није крај.
Србија је у великој мјери задужена земља и доспјела је у проблеме сервисирања не само старих дугова него и испуњавања буџетских обавеза. Сада је у плану да послије капитулације на Косову у Србију уђе амерички инвестициони фонд Блекрок који је, као приватна компанија, одлуком бившег предсједника Доналда Трампа постао дио америчког Министарства финансија, дио парадржавне структуре.
То је стварна Дубока држава. Блероку се у Србији нуде прије свега Електропривреда и пољопривредни капацитети. Другим ријечима, стратешки потенцијали Србије а у преводу на разумљив језик, продајом Косова продаје се и сама Србија.
Ни геополитичке посљедице нису ништа мање. Окупацијом и колонијалним статусом Србија ће бити приморана да прекине своје везе са Русијом а ускоро и са Кином јер Колективни запад припрема заоштравање односа са Пекингом. Прво путем санкција, као са Русијом, а како тврде амерички генерали – увјежбава се и могућност оружаног сукоба.
Русија је једини стварни заштитник српских интереса на међународном нивоу а Кина је највећи стварни инвеститор. Таква промјена геополитичког положаја није у интересу српских земаља и Србије. Јер, Србија и српски национални корпус би остали сами и препуштени на милост и немилост западних колонизатора и у основи непријатеља.
Уз то, споразумом који би у основи значио да Србија признаје Косово као државу би се отворио пут да оно постане члан НАТО савеза што би темељно промијенило геостратешку слике овог дијела свијета. То је амерички али није интерес Србије.
Постоји и још један геополитички аспект. Наиме, у овом хибридном рату постоји само Америка, представници ЕУ су статисти, декор и политички забављачи. На неки начин, Америка и у српским земљама истовремено води свој рат против Европе и потпуно је елиминше са тог простора.
Али, ко су уопште ти људи који доносе приједлоге, врше притисак и уцјењују Србију и кроје њену судбину?
То је група бирократа која је себе прогласила власником Србије и њене судбине и понекад се представља као „квинта“ а у новије вријеме и као „велика петорка“.
Који је, међутим, њихов ауторитет и у име којег међународног тијела они долазе?
Та неформална, самопроглашена група која званично и не постоји од Србије тражи да прихвати нешто што није само погубно по Србију него да има и међународно правни значај.
Та самопроглашена група нема никакву основу, нема ауторитет за тако озбиљан посао. То је невјероватан апсурд. Типична западна технологија обмане са далекосежним посљедицама али не смије се заборавити да Запад, као и сваки пут до сада, не брине за „дан послије“, никада нема План Б.
Али, прије свега Србија би морала да о томе води рачуна.
Без обзира на личне уцјене и пријетње актуелни лидери Србије не би смјели заборавити да је ријеч о давној амбицији поробљавања српских земаља и српског народа.
Ово је амерички рат за Србију и српске земље. Истовремено, пошто је дошло вријеме судбине о свему би требало, не само да брину, него и да се о томе изјасне сви Срби гдје год да су. Утолико прије што су у току епохалне промјене у свијету.
Србима, у ствари, предстоји нова антиколонијална борба.
Судбина Косова и Метохије је и судбина свих Срба, оно је њихова колективна свијест.
Извор: Wебтрибуне
