Да ли је смирење заиста могуће и колико је важно да будемо у хармонији са самим собом како бисмо се лакше носили са свим животним искуствима
Ово су питања о којима често размишљамо када дођемо у одређени конфликт са окружењем и када нам се учини да смо могли да одреагујемо прибрано и на много бољи начин него што смо то учинили у стању афекта или у непријатној ситуацији.
Многи свети људи сматрали су да је врло важно увек одржавати унутрашњи мир, јер је то једини начин да спасимо и све оне око себе који нису у миру.
У теорији је лако, али у пракси се чини пуно тежим. Свака стресна ситуација може да се сагледа на више начина у зависности од нашег унутрашњег ока.
То око зна да буде немилосрдни критичар, али и неми посматрач. Исто тако, када је неко неправедан према нама и када нас напада, наша прва реакција су љутња, срџба и бес. У тим моментима нико ни не размишља о томе да је онима који нападају заправо љубав најпотребнија. Напад врши увек онај који није у миру са самим собом. Када то схватимо све постаје лакше, али ово не треба да нас обесхрабри. Мир се не постиже преко ноћи. Заиста, право смирење, причао је покојни, а веома цењени академик Владета Јеротић, тешко је достићи у потпуности.
Он сматра да је то могуће само повремено, а да заиста трајно смирење нико од нас не може достићи током живота.
Према његовим речима, смирење је најтежа хришћанска врлина, и не само хришћанска, већ врлина свих религија.
„Може вам се десити да видите наизглед смирене људе, али то не значи да они заиста познају смирење. Има оних који су интовертни, који иначе нису склони било свађи, било неким бурним реакцијама. Али овде треба правити разлику, јер то није смирење.Смирење је када победиш у себи много шта што знаш да није добро, па се бориш јако дуго са тим. Тешко да се може уопште замислити право смирење, чак и у неком добром, великом манастиру“, каже Владета Јеротић.
Било је религиозних људи који су се на крају плашили смрти. Хришћанство нам је то дало као идеал да покушамо да остваримо потпуни мир, бар на неко одређено време.” Оно на чему свакодневно треба да радимо је то да бар тежимо смирењу. То је једини прави пут, пут раста и напретка. У једној од ауторских емисија разговарала сам са Исидором Бјелицом, нашом познатом списатељицом, која је схватила да оног тренутка када променимо себе, и свет око нас се аутоматски мења у потпуности. То су, по њеним речима, неки космички закони езотерије и психологије за које нико не зна како функционишу.
„Људи се жале на овог и на оног, ово му не ваља, није му јасно зашто му се дешава и шта му се дешава, а у ствари нико од нас не схвата да је комплетно оно што зовемо стварност заправо огледало оног што је у нама, и имате ону дивну реченицу оца Јустина који каже „Чистима је све чисто”. И кад сретнете таквог човека – њему је све лепо, сви су му добри, у проститутки види анђела, у криминалцу види доброг човека, у једној пропалој кућици види замак, док са друге стране имате особу којој ништа не ваља, може да има куле и градове, најдивнију породицу, обожавање, моћ и ништа му не ваља. Научила сам да је све само рефлексија и одраз и данас кад ме нешто нервира или ми неко данас не ваља, прво запитам себе шта са мном није у реду…
Највише сам енергије користила за то да мењам себе набоље схвативши да је истина да су рај и пакао у нама. И онда видите људе који све имају, а немају ништа, и људе који су у проблемима и немају ништа, али су озарени, осећају се дивно и имају све. Треба освојити тај рај у себи, треба научити како задобити ту непрекидну радост без обзира да ли је киша, да ли немате новца, да ли вас нешто мучи, да ли вам секу струју, да ли вас је неко издао. Е то је највеће умеће и успех живљења.” Као што је отац Тадеј говорио: „Треба ширити мир око себе и не дати свој мир ни за шта на свету”, Исак Сирин такође каже да се у мирном човеку и небо и земља мире.
Да бисмо могли да доносимо и дајемо мир другима, прво тај мир морамо да носимо у себи. Уосталом, и Христ је говорио:
„Царство је Божије унутра у вама.” Чак и да је немогуће остварити трајни мир, на њему непрекидно и неуморно треба радити. То ћемо постићи само и једино уколико пре него што одлучимо да некоме судимо, најпре погледамо у себе и запитамо се чега нам је душа пуна.
Како је унутра, тако је и споља. Не треба вадити трун из туђег ока, већ из свог. Здравом оку је све чисто. То не значи да треба одобравати неправду, далеко од тога, али једино залагањем за мир можемо угушити рат. Што се више боримо, више страдамо и оно што не желимо више напредује и расте. Из тог разлога боље је разумети окружење и кроз своје смирење и љубав исцељивати свет.
Извор: Stil/Sensa
