Чуда која се дешавају крај његовог гроба и моштију и даље трају
Овај догађај који слободно можемо назвати васкрсење наркомана десио се 14. октобра 1998. године на празник Светицховели у Мцхети, древној престоници Грузије. Испричао га је његов главни јунак Георгије.
У то тешко време живео сам са породицом у Тбилисију. Био сам наркоман. Тога дана мој пријатељ се спремао да са породицом прослави празник Светицховели и позвао је и мене да пођем с њима.
Био сам у стању наркоопијености, узео сам хероин.
Тада сам био равнодушан на црквене празнике. Ипак, пристао сам да одем на дан града Мцхета. Били смо на концерту, поседели у ресторану. Када смо се већ спремали да се вратимо, пријатељева жена Тамара рекла је да се у Мцхети налази гроб познатог чудотворца архимандрита Гаврила и да би она желела да оде на гроб и да се помоли.
Морали смо се сложити с њом, али у сам манастир Самтавро, у чијем дворишту се тада налазио гроб, нисмо ушли. Памтим како сам иронично викнуо за њом:
– Запали свећу за мене, замоли га да ме спасе!
Увече док сам пио чај у својој кући, дошао ми је један познаник и показао ми „одличан“ хероин. Иако сам био у стању наркотичке опијености, нисам могао да одбијем, јер је то било „испод мога достојанства“. Шта је даље било, не сећам се. Изнели су ме из кухиње. Родитељи који су били код куће, позвали су хитну помоћ.
Лекари су безуспешно покушавали да ми помогну. За првим колима хитне помоћи стигла су друга, затим трећа, четврта… Око куће је била цела колона кола хитне помоћи. Дојурио је и мој брат. Сви су вриштали.
Свака екипа хитне убризгала ми је по пет милиграма „наркана“ (укупно 20 мг). Ко се разуме у медицину зна да ће таква доза васкрснути и умрлога, али мени ништа није помогло. Затим су ми у срце убризгали адреналин, применили електро-шок, али све је било узалуд… Четири екипе лекара узалуд су покушавале да ми помогну…
Прошло је 45 минута од моје смрти. Након скоро сат времена слика је била следећа: сав поцрнео, са завојима на рукама, лежао сам на поду на белом чаршаву. Моја мајка је тада изгубила свест, а отац је ослепео.
Врата су била отворена. Суседи су се окупили на степеништу. Жене су плакале. Лекари су писали извештај о смрти. Неки од њих су тихо говорили:
– Није ово први младић који је умро од тог проклетог наркотика. Колико ће то још трајати…
Тога момента у отворену собу, где сам лежао, ушла је Манана, верујућа комшиница с трећег спрата, која је била парохијанка манастира Самтавро. Манана је скинула тканину са мог лица и крстообразно ми помазала чело уљем са гроба оца Гаврила. Она се понадала да ће ми то некако помоћи пред Свевишњим на оном свету…
Истог трена ја сам скочио са завијеним рукама! Млади лекар који је писао извештај о мојој смрти се онесвестио. Подигао се незамислив метеж. Одмах су ме одвезли у болницу и три дана ме испитивали. До данас чувам сведочанство о својој смрти.
Ево прошло је већ више од 20 година од кончине великог старца Гаврила, а чуда која су се прво дешавала крај његовог гроба, а затим крај његових моштију, и даље трају и не прекидају се.
Извор: Курир
