Војни аналитичар Мирослав Лазански написао је 2018. године детаљну анализу будућих дешавања између Русије и Украјине, подстакнут сукобом који се одиграо 2014.
Августа 2021. изгубили смо Лазанског, али његове речи настављају да живе – и да се остварују.
Део целог текста преносимо у наставку:
Можемо ли онда да претпоставимо, сада можда звучи фантастично, да ће у неком будућем времену неки догађаји у Русији и неки догађаји у Украјини довести до тога да ове две државе опет пожеле да се уједине? Или супротно, зашто оно што је започело са Југославијом 1991. године и одмах затим са Совјетским Савезом и Чехословачком не може да се настави даље?
Одакле уверење да ће Европа вечно бити стабилна? Односно, зашто Украјина не може да се распадне? Истина, она је већ остала без Крима, јер тамо је од 1991. постојало незадовољно становништво које је тежило уједињењу са Русијом и онда је то и дочекало.
У источној Украјини, уз Русе и већина Украјинаца говори руски језик, но то више личи на Ирце који говоре енглески, али себе ипак сматрају Ирцима, или као у Белгији где половина становништва говори француски, а себе сматра Белгијанцима.
Дакле, све је могуће, ако НАТО директно уђе у Украјину и покуша да се приближи њеним источним границама, а то је нож под трбухом Русије, Москва ће тренутно војно интервенисати и узети простор до реке Дњепар, чиме би Украјина била и тотално подељена.
И због тога неће бити никаквог рата између НАТО-а и Русије, јер је Русија војно супериорна у том делу Европе, а ширење НАТО-а на исток показаће се као велика грешка Вашингтона.
Русија је после распада Совјетског Савеза била уморна од трке у наоружавању, изолационизма и претензија на доминацију у свету. У Москви, у време Бориса Јељцина нису много размишљали о могућим реакцијама „вероватног противника“. Многи су у Русији веровали у доброг ујка Сема, који ће им поклонити демократију и помоћи им да уђу у „цивилизовани свет“.
У геополитичкој теорији и у званичној доктрини америчке националне безбедности, у активностима америчких специјалних служби, и у спољној политици Вашингтона, у културној политици америчке филмске индустрије, али и у формирању мњења америчког естаблишмента већ годинама је исти тренд русофобије. Америка је кренула у стварање новог светског поретка против Русије, науштрб Русије и на рушевинама Русије.
У моделу новог светског поретка за Русију нема места, њена територија се сматра слободним простором са богатим природним ресурсима које треба поделити на утицајне сфере САД и њених савезника да би се обезбедила равнотежа њихових интереса.
У тој игри, неки стратези у Вашингтону рачунали су и на Кину и нудили јој улогу регионалне супердржаве која би добила контролу над Сибиром, Јапан би требало да буде слободан играч у америчком тиму у замену за контролу руског Далеког истока, Европа треба да пристане да остане у сфери америчке хегемоније у замену за колонизацију Украјине и Балтика.
Равнотежа прихода и расхода у остварењу ове геополитичке замисли годинама су коштала Русију на стотине милијарди долара, све је то био плен-профит транснационалног капитала, коштала су Москву и двоструког смањења националног дохотка, пропуштене добити од најмање 100 милијарди долара, подлегању политичким притисцима од стране Запада, одливу мозгова у иностранство…
А онда се у Минхену 2007. године појавио Владимир Владимирович Путин и рекао: „Свет није само ваш…“. Од Безбедносног форума 2007. сваки следећи безбедносни форум има печат Владимира Путина…
Извор: Ало.рс
