Православље

И ДЕЦЕНИЈАМА ПОСЛЕ: Сви причају о овом чуду на Острогу!

Ово што пишем превазилази сва тзв. „чуда“ овог света, јер се ради о чудотворном исцељењу које се десило 23. септембра 1997. године у манастиру Св. Василија у Горњем Острогу.

Двадесет 22. јула 1997. године родио ми се син. Давнашња ми је жеља била да ако будем имао сина да се зове Никола, по мојој слави и великом свецу Св. Николи Мирликијском.

Истог дана када се родио смештен је у инкубатор због мањих дисајних проблема, а прекосутра је извађен из инкубатора. У лозничкој болници је био и вакцинисан, као и сва друга деца.

Кад је напунио два месеца живота, приметио сам му на унутрашњем делу скочног зглоба леве ноге поприличан оток. Врискањем је реаговао, чак, и на благ притисак на то место.

Одвели смо дете лекару.

Начелник ортопедског оделења медицинског центра у Лозници, др Милосављевић је после краћег прегледа рекао: „Ногица је у реду, није то никакав оток. Следећи!“

На моје и запрепашћење моје супруге др сци мед Милосављевић је тврдио да повелики оток на нози мог сина, у ствари, не постоји!

Ван себе од муке отишли смо код два приватна лекара: један није радио, а други – др сци мед у пензији Павле Финогенов – напрскао је мом сину отеклину „бивацином“, рекао: „Проћи ће“, наплатио и са осмехом рекао:“Довиђења.“

Отишли смо код педијатра, добили упут за ортопедију и поподне тог дана опет дошли код др Милосављевића. Ми и још 20­ак пацијената чекали смо да доктор одгледа претпоследњу епизоду „Касандре“ – како је рекао техничар.

После неких 40­ак минута чекања дођосмо на ред, као први. Чим је видео дете доктору је било јасно да је стање озбиљно и одмах нам је написао упут за Институт за мајку и дете у Београду.

Знао сам да лекари из те установе обилазе пацијенте на рехабилитацији у Бањи Ковиљачи. Отишли смо тамо и заказано нам је да дођемо сутра у 10:30 са рендгенским снимком.

Сутрадан су лекари, готово моментално, поставили дијагнозу – „септичниартритис“, запаљење скочног зглоба изазвано сепсом крви. Речено нам је да сепса крви лако може да доведе до смрти, али да је „срећа“ што се сепса одразила на скочном зглобу, периферији организма.

Препоручили су нам хитну хоспитализацију у Институту за мајку и дете у Београду. Ми смо их послушали и већ сутра били тамо.

У недељу, 21. септембра 1997. године стање мог детета Николе се битно погоршало, па су га спремили за операцију око 12 часова.

Срећом, Марија ме је из Београда звала хитно да дођем још у суботу, 20­ог, па сам био ту још од отварања Института у 7 часова ујутру. У току јутра ми је прекипело, па сам др сци мед Џудовићу, начелнику ортопедског оделења на 10. спрату Института, у лице сасуо све његове дотадашње лажи и све њихове покушаје да се лекари Института уче и „тренирају“ на мом Николи.

После те расправе (која овде и није толико битна), на наш захтев Николу смо ишчупали са Института за мајку и дете. Нешто ми је лакнуло у души, јер смо чврсто одлучили да га носимо правац у Острог (без знања лекара, наравно, који су морали чути од мене да га водим за Швајцарску, да би ми уопште дали дете). Тако смо се спаковали и пошли на пут.

Успут смо возили сваког ко нас је стопирао. На излазу из Подгорице према Никшићу повезли смо једног момка од једно 16­ – 17 година до Богетића.

Кроз разговор је сазнао да је Никола болестан и онда почео такву беседу да, чак, и да нисам веровао, тад сам морао поверовати у сигурно исцелење. Говорио нам је о снази вере са ауторитетом патријарха. А само 16­ – 17 година је имао.
Када смо се растајали у Богетићу, рекао нам је: „Не бојте се, само верујте, и излечиће се!“

Ја се нагнух да му се захвалим, а њега ­нигде нема!

Дођосмо у конак код Доњег манастира и добисмо одмах кључ од собе, па онда тек дадох личну карту. Дођосмо у собу – на зиду икона Св. Николе: „Добро је,слава нас прати, Мајо!“ рекао сам супрузи.

Сутрадан, 23. септембра прво што сам видео из собе био је прелеп крст на брду изнад. „Добро је, добро је!“ знао сам некако.

Одмах смо без чекања отишли за Горњи манастир. Путем смо са страхом слушали речи оца Јоила преко разгласа. Говорио је о пушењу, о богаташима, о свему, а ја сам се уплашио као на Божијем суду, ето баш тако.

Николу носих у његовом плавом ћебенцету. Он једва преко 5 кг, а мени тежак, претежак. Дошли смо и пред манастир коначно (ишли смо пешице до горе, јер се не ваља ићи колима пред Свеца). Тада је о. Јоил рекао: „Даћу ово сваком које крштен, ко не пуши и ко ништа од јутрос није ни јео ни пио!“

Чекали смо, а о.Јоил је делио некима (а некима није), коцкасте комадиће хлеба са нечим налик меду.

Дошао је до једне жене, њој дао, њеном сину није и стао пред нас, а она жена пита: „А њему?“ – мислећи на сина.

„Он пуши!“ – рече о. Јоил.

„Не пуши.“

„Пуши!“

„Па није од јутрос ниједну запалио“, рече уплашена жена.

„Ни ја од јутрос ништа нијесам украо, а јуче сам двапут“, рече јој о. Јоил.

То ме је одушевило. Схватио сам да га је Бог обдарио прозорљивошћу.

„А ви?“, упита нас о. Јоил.

„Ми не пушимо, а мали није крштен“.

„А што није?“

„Нисмо стигли, планирали смо…“

„Немојте да пушите поред малог, да дете не заради астму!“

„Нећемо, нећемо“.

„А шта му је?“

„Заразна му крв, оче“, некако сам се спетљао био око формулисања узрока болести.

Гледао сам Николу. Тако лепо гугуче и смеје ми се, а већ следећег тренутка може да падне у кому, нагло, ненајављено, јер је оток на нози био огроман.

Дођосмо у црквицу где су Мошти Светог Василија. Марија је држала дете, а ја сам се питао како да се прекрстим, јер видех да се неко само прекрсти, неко то уради брзо, неко као да купи неки прах, поклони се и прекрсти, па сам тако обузет размишљањем како да „изведем“ тај чин, дошао на ред.

А онда, клецнуле ми ноге као да ме је неко ударио иза колена и ја падох на колена и стадох плакати тако горко како ми се чини да никада нисам у животу.

Два пуна сата сам плакао у Манастиру, где год да сам главу наслонио: мени, мушкарцу, плаче се неиздрживо јако. И онда се сетих речи оца Јоила док смо се путем пењали горе: „Ви не знате да је сваки камен овдје – Божански камен!“

Опет смо сишли, а ја сам се већ уморио од чекања. Тад је о. Јоил прошао поред нас и рекао: „Ко је за поклоњење нека дође за мном“.
Тако смо и пошли. Видели су нас људи што су већ чекали за исповест или молитву, и сви нас пропустише иако то нисмо ни тражили.

На улазу нам је неки свештеник из Новог Сада рекао „да ће се молити за малог Николу, а молиће се за њега и када се врати у Нови Сад“.

Рекао нам је да и он има једног унука Николу. Кад смо ушли, о. Јоил нас строго упита: „Што сте дошли?“ – ја му рекох да знам да ће Николу Бог излечити, јер нема ко други. А он им рече: „Не бој се, тата, син ће ти бити данас излечен“ – па узе епитрахиљ и стави детету преко главе и рече: „У славу Бога…“ и још понешто, али не могу да се сетим шта.

И још ми рече: „Данас да га крстиш у Доњем манастиру и вјеруј“.

„Верујем!“ – рекао сам.

„Само вјеруј!“ – тако нас је о. Јоил испратио. Ја угледах међу иконама неког мени дотад непознатог Свеца и одједном опет почех плакати овог пута од неке велике среће и олакшања.

Стао сам поред те иконе и брисао очи да видим о коме се ради, кад оно пише на грчком: „Свети отац Никола“.

Види ти ово, оба чудотоврци, оба личе, као права браћа! – помислих, мислећина Св. Василија и Св. Николу.

Сишли смо у Доњи манастир, крстили Николу, кум је био Данило Дамњановић из Мојковца, иначе студент Цетињске богословије који је у Доњем манастиру помагао свештенику око крштења. И у оној брзини кум Данило и тај драги свештеник нас напросто натераше да одмах одемо, и тек иза Подгорице се сетих да нисам ни платио Крштење!

Жена ми рече да нема везе. Дошли смо у Беране код мог стрица да се мало одморимо, а и био је ред и да се видимо, јер нам је било успут.

Марија оде у собу да пресвуче Николу и наједном цикну: „Бане! Дођи брзо, брзо!“

Ја сам осетио неку огромну радост у њеном гласу и потрчах у собу, слутећи чудо. Да! Отока нигде није било! Ја бојажљиво пипам ногицу, а Никола црче од смеха. Нигде болани вриске, видим нигде кашљања ни кијања од тзв.„болничког вируса“ који му се накалемио у Београду на Институту за мајку идете.

Како сам се тада суздржао од провале осећања, није ми јасно. Док ово пишем, суздржавам се опет.

Оче свети, Творче, хвала ти на Твојој љубави према нама, грешнима и малима!

Хвала Ти, Оче, што волиш мог сина, што си нам помогао! Стојим пред Тобом, Свети Оче, Господе, за сваку ову написану реч да је истинита и дајем ово у манастир да се прочита и да драги монаси који се моле за нас грешне Теби, Оче, знају да је све то од Тебе, Оче, кроз Св. Василија и Св. Николу.

Хвала Ти, Оче, Који си на Небесима!

15. октобра 2000. године у Горњем Острогу.“

У летопис Горњег острошког манастира јеромонах Серафим Касић 20. августа 1958. г. преписује оригинално писмо о чуду којега је Светац удостојио 1950. године јереја Панта Булатовића, прилажући и сам оригинал, и допуњава га својим објашњењима:

„7/20. августа 1958. године дође на поклоњење Светом Василију свештеник Панто Булатовић са својом породицом из Пријепоља. Пошто је јереј Панто са својом супругом и децом приступио Светом Василију, молио се и Свецу захвалио, што му је пре осам година услишио молитву и подарио мушко чедо, коме је из захвалности према Светом Василију и дао његово име – Василије.

Пошто смо изишли из цркве, испричали су ми тај случај он и његова супруга. Ја, кад сам их саслушао, испричао сам им како ја прикупљам и бележим чудеса Светог Василија. Замолим јереја Панта да ми тај догађај опише и писмо пошаље поштом.

Брату у Христу јереју Панту Булатовићу се најлепше захваљујем на писму, које ми је послао и тачно описао чудотворну моћ Светог Василија, коју је показао над њиме и његовом супругом.

Писмо гласи: „У Пријепољу,септембра 1958.

Драги оче Серафиме, доласком мојим сада да се поклоним са породицом Светом Василију Чудотворцу, много сам срећан што сам видео да има у Теби достојног служитеља те највеће српске светиње, јер је кроз Свеца и то цело место је свето.

Прије осам година долазио сам тамо са својом супругом Драгињом, те смо се молили Богу и светом Василију за једно мушко дијете, послије три шћерке које су нам се родиле биле. Наша је вјера увијек била јака, па и тога пута, у Великог Чудотворца, да смо просто били увјерени да ће нас Бог и Свети Василије наградити мушким дјететом.

И заиста нас је богато наградио – дао нам је мушко дијете (дакле, године 1951. – прим. прир.), које већ има седам година а коме је име Василије.

Уијвек се са највецом вером молимо Светитељу, па и Тебе, драги оче, молимо да се чешће сјетите нас у молитвама Светом Василију Острошком.

Послао је био игуман Арсеније Поповић ових 100 динара на Ћивот Светитеља да метнемо, али смо га у цедуљи омашком вратили натраг, па то Ви можете учинити сада.

Пољубите Светитеља са мислима да то чините уместо мене, скромног слуге његовог, који, иако сам у даљини, у мислима и љубави увек сам поред њега.

Оца Лукијана, Тебе оче Серафиме, та два ђака и бабу братски воли и поздравља, Вас у Христу брат

Панто Булатовић, свештеник, са породицом.“

 

 

Извор: Београд.ин/crveneberetke.com

СРБИЈА

РУСИЈА

СВЕТ

ПРАВОСЛАВЉЕ