Американци су у једном тренутку разматрали давање независности Републици Српској
Председник Републике Српске Милорад Додик рекао је да су Сједињене Државе имале два плана за Босну и Херцеговину – један који је прерастао у Дејтонски споразум и други који је подразумевао де факто независност Републике Српске.
– У Стејт депратменту је било два предлога: један који је заступала Медлин Олбрајт, онај са Дејтонским споразумом, и други (саветника за националну безбедност) Сендија Бергера који се залагао да се сами народи определе где желе да живе. Ми сада живимо погрешне одлуке Олбрајтове. БиХ никада није била у горем стању, никад више није била разједињена – рекао је Додик на конференцији за новинаре у Београду.
Како се о том плану у јавности није много знало, РТ Балкан је истражио шта је тачно подразумевао „други“ предлог Стејт департмента.
Није само Бергер то предлагао, већ и други политичари који су сматрали да је разлаз три народа у БиХ, који се не слажу и међусобно плаше, најбоље решење, каже Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Југославије.
Дипломате знале, не и јавност
Према његовим речима тај „други план“ САД за БиХ није новост за дипломате, али јесте за јавност.
– Преовладала је страна у САД која је желела да носи ореол створитеља муслиманске државе у срцу Европе, како би послали поруку муслиманима који себе виде као жртве САД. Вашингтон је желео да покаже да води уравнотежену политику и подржава стварање муслиманске државе у Европи – рекао је Јовановић.
Такво решење – самоопредељење народа, било је боље за БиХ, али како САД живе од сукоба и тензија, мирна Босна није била у складу са њиховим интересима. Због тога се отишло ка решењу Клинтоонове администрације, односно Дејтонском споразуму.
Јовановић каже и да је Дејтонски споразум на много начина гарантовао самосталност Републике Српске која је у складу са тим договором имала готово све надлежности независне државе, осим неколико које су биле пребачене у центар (Сарајево). Према изворном споразуму, БиХ је личила на конфедерацију, савез самосталних држава.
– То је права природа Дејтона – рекао је он.
Живадин Јовановић је рекао и да се Додик бори да се испоштује договорени Дејтонски споразум јер су данас многе надлежности одузете РС на основу Бонских овлашћења, а Немачка и Велика Британија подржавају стварање муслиманске државе.
– Додик је добро схватио да Запад не жели сарадњу са земљама Балкана, већ доминацију над Балканом, а Срби су им највећа препрека јер они неће бити покорни никоме – поручио је бивши шеф југословенске дипломатије.
Трећи план?
Представник Републике Српске у Вашингтону, Обрад Кесић појашњава да је то био „предлог“ а не „план“ који је изазвао доста расправе у тадашњој америчкој администрацији.
Две године пре Дејтона, америчка администрација била је подељена по питању БиХ. ЦИА, Пентагон и део Националне безбедносне агенције имао је „реалистичан“ поглед на рат у БиХ и сматрали су да је подела територије решење сукоба. Знали су да заједничка држава није могућа јер проблеми који су довели до грађанског рата не би били решени, већ само одложени. Срби и Хрвати неће желети да живе под контролом Бошњака, а Бошњаци нису желели државу која није национална, рекао је Кесић.
Пре Дејтона, Бергер и други су говорили о давању Србима права на самоопредељење у неком року. Међутим, тада су ускочили „јастребови“ који су се залагали за бомбардовање, наоружавање муслимана и томе сл. и рекли да је Србима превише дато и да би референдум о самоопредељењу био нешто преко чега муслимани не би прешли. На крају је у Дејтону постигнут споразум који је од тада више пута прекршен, рекао је он.
Кесић се слаже са Јовановићем да је Дејтонски споразум у оригиналном облику био добар јер је предвиђао децентрализовану државу. После се кренуло са покушајима централизације која не одговара ни Србима ни Хрватима.
Кесић је испричао и да су Слободан Милошевић и Фрањо Туђман пре Дејтонског споразума у Дејтону потписали други споразум, али је Изетбеговић тај одбио јер је био превише добар за Србе: имали би излаз на море, у Сарајеву би имало шест дистрикта, по два за Србе и Бошњаке и два заједничка… Како тај договор није добио трећи потпис, преговори су се наставили и на крају је потписан Дејтонски споразум.
Лабава заједница
Новинарка и уредница Милка Тошић, која је током рата у БиХ у кабинету Биљане Плавшић била задужена за односе са медијима, каже да је таквих и сличних споразума било и током рата и после Дејтона и да су сви они подразумевали, на овај или онај начин, независност Републике Српске и Федерације БиХ, односно самоопредељење народа.
Тошић наводи да су у септембру 1993. Алија Изетбеговић и Момчило Крајишник потписали декларацију о осамостаљењу РС било омогућено да се отцепи преко референдума, али да се од тога у једном тренутку одустало, јер су муслимани били под притиском САД, иако су свој параф ставили и Момир Булатовић, Радован Караџић и Слободан Милошевић.
Наводи и да је постојао рок од пет година после Дејтонског споразума да се види да ли БиХ може да функционише као држава и да се народ на референдумима определи где и како жели да живи.
Према њеним речима, канцеларија високог представника у БиХ (ОХР) у време Карла Билта чак је објавила брошуру са Уставом БиХ у којој се наводи да је Босна и Херцеговина лабаво уређена заједница народа.
Излазна стратегија за БиХ
У међувремену, правник Славко Митровић је за „Глас Српске“ рекао да су амерички организатори у припреми мировних преговора имали у виду дубоку подељеност зараћених страна у грађанском рату у БиХ и да је зато тадашњи саветник за националну безбедност Сенди Бергер у документу „Излазна стратегија за БиХ“ од 20. јула 1995. године навео:
– Ако буде неопходно, треба да притиснемо Бошњаке да дозволе Србима спровођење референдума након две до три године, као што смо се сложили у пакету из 1993. године. Наша аргументација би била да, ако Бошњаци не могу да убеде српску популацију да је њихова будућност у реинтеграцији, нема сврхе блокирати мирно раздвајање по узору на чехословачки модел“.
Према његовим речима, било је јасно да постоје непомирљиви ставови о стварању послератне БиХ, између Срба и Бошњака, а Хрвати нису тада били важни, јер су били умирени политиком тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана за реинтеграцију целокупне територије Хрватске.
Митровић је навео да је Дејтонски мировни споразум био покушај за опстанак какве-такве БиХ као високо децентрализоване заједничке државе два ентитета и три народа, „па ако не иде, онда разлаз“.
– БиХ није држава, јер у Уставу, па тиме ни у називу, нема никакву одредницу за државно уређење – федерација, конфедерација, република, државна заједница, савез држава. Ништа од тога. Зато је дејтонска БиХ била тек покушај – истакао је Митровић и додао да је време од неколико година остављено као могућност функционисања тако састављене творевине да се створи минимум заједничких интереса и договора.
Извор: Информер
