Већи део дискусије у Вашингтону и другим западним престоницама последњих дана био је фокусиран на наводну претњу руског председника Владимира Путина да ће употребити нуклеарно оружје у Украјини, као одговор на изазове онога што он сматра кључним националним интересима Москве.
Ипак, док размишљамо о овом спектру руског распоређивања свог нуклеарног арсенала који би, упозорени смо, могао довести до кубанске ракетне кризе ИИ, морамо се подсетити да глобална суперсила може осакатити малу или средњу силу без прибегавања употреба нуклеарног оружја.
Само користећи пуну снагу свог конвенционалног наоружања у Украјини, Русија би натерала Вашингтон у исту ситуацију без победе у којој се нашао после совјетске инвазије на Мађарску 1956. године, када је закључено да би спасавање жртве московске агресије захтевало директну војну интервенцију САД.
Супротно нашем колективном историјском сећању, једини најразорнији бомбашки напад у људској историји није био детонација атомске бомбе од стране Сједињених Држава изнад Хирошиме и Нагасакија у Јапану, већ ваздушни напад запаљивим бомбама на Токио од стране америчких ваздушних снага током две ноћи у марта 1945.
Процењује се да је у том нападу погинуло око 100.000 јапанских цивила а да је више од милион остало без крова над главом. Поређења ради, атомско бомбардовање Нагасакија резултирало је смрћу између 40.000 и 80.000 људи, пише Тхе Натионал Интерест.
Где је више од 1.500 руских авиона?
Многи напади на војне снаге као и на цивилно становништво током Другог светског рата, укључујући немачке бомбардере и пројектиле који су гађали британске градове, и разорно бомбардовање Берлина, Дрездена и других немачких урбаних центара од стране америчких и британских ваздушних снага, били су исто толико, ако не и деструктивније од могућег утицаја тактичке нуклеарне бомбе. Сједињене Државе и њихови савезници бацили су преко 7,5 милиона тона бомби на Северни Вијетнам током Вијетнамског рата. Иако је Ханој довео до мировних преговора 1972. године, америчка бомбардовања нису успела да приморају Северне Вијетнамце на покорност и изазвала су ужасну патњу цивилног становништва.
С друге стране, кампања бомбардовања Северноатлантског савеза (НАТО) на Југославију током 1999. године, као и употреба пројектила за напад на Београд и Приштину, означили су прекретницу у том рату и присилио тадашњег лидера Југославије Слободана Милошевића да пристане на мировни споразум, што је довело до његовог коначног пада.
Из те перспективе, зашто би Путин користио нуклеарно оружје пре него што је употребио пуну снагу ваздушних снага своје земље и другог конвенционалног наоружања, укључујући ракете, како би натерао украјинског лидера Володимира Зеленског да пристане на споразум који би обезбедио руске интересе? Путин би морао да призна да је могуће да бомбардовање Кијева, Лавова и других украјинских урбаних центара неће успети да баци Украјинце на колена, на исти начин на који америчко тепих-бомбардовање није довело до потпуног уништења Северног Вијетнама.
Храброст Украјинаца на бојном пољу могла би да наведе Путина да размисли о вероватноћи да ће они бити спремни да се боре до смрти. Или би, можда, на исти начин на који је српски председник Милошевић био приморан да се повинује захтевима Запада након деморалишућих напада на Београд и Приштину, украјински председник Зеленски би био под притиском свог народа да постигне договор са Русијом.
Уосталом, да ли заиста има смисла да украјински народ изврши национално самоубиство како би спречио Русију да окупира четири покрајине у источном делу земље? Украјина не поседује нуклеарно оружје које би могло да угрози глобалну суперсилу попут Русије. Чак и по најгорем сценарију из руске перспективе, украјинске снаге не би могле да уђу у Москву и наметну Кремљу политичко решење за рат. Питање је само да ли ће Украјина имати војну способност и политичку вољу да примора Путина да се повуче са окупираних украјинских територија.
Штавише, употреба нуклеарног оружја по први пут од 1945. је ризичан предлог који би могао да изазове војни одговор Запада који би могао да запали светски рат у пуном обиму и могућу употребу стратешког нуклеарног оружја, а да не помињемо окретање целе међународне заједнице, укључујуц́и Кину и Индију, против Русије.
Западни војни стручњаци се питају зашто Русија, са више од 1.500 борбених авиона и великим искуством у бомбардовању циљева у Сирији и Грузији, није искористила своју велику предност над Украјином, њеном ваздушном силом. Неуспех Русије да стекне надмоћ у ваздуху у Украјини може да одражава, како неки аналитичари сугеришу, њихов недостатак искуства у коришћењу ваздушних снага као стратешког оруђа, или је вероватније да се руско ваздухопловство уздржало од коришћења пуне силе. Суштина је да, иако би руске снаге сигурно претрпеле много жртава ако покрену масовне ваздушне нападе на Украјину, цена коју би платили Украјина и њено цивилно становништво била огромна.
Косово, Босна – модел по ком би Америка могла да делује
Путин је већ наредио низ ракетних удара на градове широм Украјине у знак одмазде за експлозију која је погодила кључни руски мост који је он назвао „терористичким нападом“. Ова врста широког ваздушног напада на цивиле и критичну инфраструктуру била би у великој мери у складу са руским понашањем у Чеченији, Сирији и Грузији, које се заснива на употреби огромне војне моћи без обзира на њен утицај на људске животе. То би свакако било исмевање Путиновог обећања да ће интегрисати браћу и сестре нације у Украјини у Русију. Али то би такође потврдило војну супериорност Русије над Украјинцима.
Председник Џо Бајден и његови сарадници јасно су ставили до знања Москви да би руски напад на суседне земље које су чланице НАТО-а изазвао директну војну реакцију и послали сигнале Кремљу да би се евентуална употреба тактичких нуклеарних бомби показала као скупа за Русију. Истовремено, Американци су позвали Украјинце да не нападају мете унутар руске територије.
Али Кремљ јасно верује да се кључни мост који повезује Крим и Русију, а који је нападнут прошле недеље, налази на њиховој територији. Какав би био амерички одговор ако и када Русија покрене масовно ваздушно бомбардовање великих урбаних центара које би могло довести до пораста броја цивилних жртава са сликама растуће смрти и разарања које се свакодневно емитују на телевизијским екранима и интернету?
Подсетимо се да су сличне слике цивилних жртава у Босни и на Косову натерале тадашњег председника Била Клинтона да прошири западну војну интервенцију у ратовима у бившој Југославији, чему се он у почетку противио. Сличан притисак би могао да подстакне Бајдена да пређе на директну војну интервенцију у сукобу, како би спасио животе украјинских цивила, на пример, успостављањем зоне забрањеног лета у Украјини. Другачије речено, садашње „нормално“ пружање војне и економске помоћи Украјини без потребе за распоређивањем америчких трупа можда неће бити одрживо на дуге стазе ако, како се чини, нема знакова дипломатског споразума на хоризонту.
Али како рат у Украјини прети да се прошири тако што Украјинци нападају мете унутар области које је припојила Русија, што би могло да изазове разорнији руски војни одговор, Бајден и његови савезници из НАТО-а могу се наћи у позицији у којој им је једини избор доступан, ако желе да заштите украјински народ, а то је директна војна интервенција у рату.
Ако се то догоди, а Сједињене Државе на крају почну да трпе жртве у Украјини и војници се врате у Америку у врећама, то би могло имати велики утицај на јавно мњење и Конгрес, посебно зато што би ова ескалација тада изазвала страх од светског рата који би укључивао употреба нуклеарног оружја. Године 1962. Совјети су на Кубу поставили нуклеарно оружје које је претило територију САД и приморало Сједињене Државе да одговоре претњом нуклеарне одмазде.
Криза је окончана када су Совјети уклонили то нуклеарно оружје са суседног острва, а Сједињене Државе су се обавезале да ће повући своје нуклеарно оружје из Турске. Поређење тренутног рата у Украјини са кубанском ракетном кризом из 1962. је облик интелектуалне лењости. Сједињене Државе и њихови савезници нису претили Русији употребом нуклеарног оружја и инсистирали су да се нец́е директно мешати у рат употребом конвенционалног оружја.
Заиста, та политика подсећа на одговор Запада на совјетску инвазију на Мађарску 1956. године или, на неком нивоу, на америчку политику која је уследила након совјетске инвазије на Авганистан 1979. године под којом су Сједињене Државе пружале војну помоћ тамошњим герилским борцима. У оба случаја било је јасно да Сједињене Државе неће ући у рат са Русијом, користећи било конвенционално или нуклеарно оружје, да спасу Мађаре или Авганистанце. Могуће је да је сада Путинова стратегија да натера Бајденову администрацију, а у том процесу, Конгрес и америчку јавност, као и европске савезнике Сједињених Држава, да одлуче да ли би били спремни да ризикују директну конфронтацију са Русијом у Украјини, или да се повуче и почне да врши притисак на Украјину да направи договор са Москвом.
Извор: Курир
