Вашингтон је деценијама био упориште Латинске Америке по питањима имиграције, трговине, политике дрога, демократије и људских права. Америчко руководство је произвело низ споразума о слободној трговини и билатералних програма који су, чини се, унапредили ова питања.
Али последњих година, Сједињене Државе су постале талац овог оквира ангажовања у региону. Уобичајене флоскуле и недоследна политика довели су у питање тврдње о америчком партнерству, док забринутост у САД због имиграције и дроге ескалира. Због тога, али и због других криза широм планете, чини се да Сједињене Америчке државе губе своју водећу улогу и ауторитет, чак и међу сиромашнијим земљама у свом суседству.
Некада доминантан на западној хемисфери, Вашингтон се показује као неочекивано слаб партнер – настојећи да придобије друге земље, а не обрнуто.
Прошлог месеца, амерички државни секретар Ентони Блинкен и група високих америчких званичника укрцали су се у авион за Мексико Сити како би покушали да спрече мексичког председника Андреса Мануела Лопеза Обрадора да одржи планирани ватрени говор, осуђујући наводно америчко кршење националног суверенитета Мексика.
У току је био трговински спор између америчких и канадских званичника и њихових мексичких колега због уоченог фаворизовања Мексика у уговорима са локалним енергетским компанијама. У нормалним околностима, неспоразум би се решио путем механизама у споразуму Сједињених Држава-Мексико-Канада. Али председник Мексика није стандардни институционалиста.
Такође, у Колумбији, Ел Салвадору, Гватемали и Хондурасу, избори су произвели председнике и администрације које су спремне да одбију раније обавезе према Сједињеним Државама.
А ту је и случај јунског самита Америка у Лос Анђелесу. Дневни ред за састанак је био недовољно развијен и оптерећен бирократијом. Али што је посебно понижавајуће, Вашингтон је морао да се бори да обезбеди присуство неких од својих најближих савезника.
Само неколико недеља пре догађаја, Лопез Обрадор – тачно предвиђајући да ће Сједињене Државе искључити недемократску Кубу, Никарагву и Венецуелу – рекао је да ће одбити да присуствује ако Куба не буде позвана.
Протесту су се брзо придружили Хондурас, Боливија и Сент Винсент и Гренадини. Ел Салвадор и Гватемала такође нису присуствовали, није јасно да ли их је Бајден искључио или су само одлучили да се не појаве. Затим је два месеца након што је најавио да се неће појавити, Лопез Обрадор добио толико жељену позивницу за Белу кућу да се састане са председником САД Џоом Бајденом. Порука је била јасна: ако подржите Сједињене Државе и останете од кључног значаја за обезбеђивање америчких домаћих интереса, не само да добијате пропусницу – добијате и загрљај.
Утицај САД у другим земљама је такође ослабио, укључујући и неколико земаља Централне Америке које су се придружиле мексичком бојкоту самита. Подрегион који је некада био жртва тајних и отворених интервенција САД – често са штетним последицама – сада је наизглед равнодушан према напорима САД да казне корупцију званичника и кршење демократских контрола и равнотеже.
Има на стотине циљаних америчких санкција према службеницима јавног и приватног сектора у Ел Салвадору, Гватемали и Никарагви. Али казне нису успеле да спрече скретање ових земаља ка аутократији или их натерају на кривично гоњење корумпираних званичника.
Од избора 2006. године, председник Никарагве Данијел Ортега (а касније и његова супруга, потпредседница Росарио Муриљо), запосео је независне институције, као што је Врховни суд правде, изменио Устав Никарагве како би укинуо ограничења председничког мандата, затворио лидере опозиције и цивилног друштва, разбио мирне демонстранте и 2021. покрао изборе. Уочи тог нелегитимног гласања, Сједињене Државе су увеле санкције и друге казне стотинама никарагванских званичника за које се сматра да поткопавају демократију, али безуспешно.
Прошле године, председник Салвадора Најиб Букеле попунио је Врховни суд правде своје земље себи лојалним судијама. То тело му је затим дало зелено светло да измени устав Салвадора како би дозволио узастопне председничке мандате, што је раније било забрањено. Иако су Сједињене Државе увеле визне и финансијске санкције неким члановима суда као одговор, Букеле је званично објавио своју кандидатуру за реизбор 2024. овог септембра.
Слична неефикасност се може видети са америчким санкцијама члановима владе Гватемале које су уведене након што је државни тужилац председника Алехандра Ђаматеија отпустио специјалног тужиоца који је прошле године водио истрагу о Ђаматеију. Бајден је такође одбио да позове Ђаматеија на свој Самит за демократију у децембру 2021. Ни санкције ни изолација нису донеле било какву промену.
Није било изненађење када ни Букеле ни Ђаматеи нису присуствовали Самиту Америка у Лос Анђелесу. Њихово одсуство је било посебно упадљиво јер је једна од кључних тема самита била имиграција, а Ел Салвадор и Гватемала су два од примарних извора имиграције у Сједињене Државе.
То што ниједан од председника ових земаља није присуствовао самиту је политички проблем за Бајдена, посебно када се приближавају избори за Конгрес. Имиграциона политика је вруће питање за републиканце.
Белој кући је потребна сарадња влада Салвадора, Хондураса, Гватемале и Мексика како би вратили имигранте без докумената, реинтегрисали их у њихове локалне економије и створили подстицаје да тамо остану.
Рани јавни напори Бајденове администрације да покаже ангажман на високом нивоу са Латинском Америком нису само пропали, већ су постали политички токсични. Именовање потпредседнице САД Камале Харис за изасланика Беле куће за имиграцију довело је до путовања у Централну Америку које се састојало од низа безначајних састанака и са Ђаматеијем и са председницом Хондураса Сиомаром Кастром, који су касније изостали са Самита Америке. Харис је на самиту најавила обећану приватну инвестицију од 2 милијарде долара за земље Централне Америке чије владе су биле одсутне, пише Форин полиси.
Тешке санкције не само да поткопавају миграциону сарадњу, већ и поткопавају америчку развојну политику какву је Харис обећала.
Земље Централне Америке и Мексико су такође постале главне тачке за отпрему дроге која тече на север, укључујући метамфетамин, хероин, фентанил и кокаин. У неким случајевима, они су допринели растућој опиоидној кризи у Сједињеним Државама. Влада САД треба да сарађује са земљама и јавним званичницима које је означила као корумпиране и аутократске како би зауставила проток ових дрога. Али ти односи су ослабљени.
Међутим, можда ће доћи до новог отварања, пошто је нови колумбијски председник Густаво Петро обећао да ће преиспитати америчко-колумбијску сарадњу у политици дрога. За то је служио План Колумбија, који је уведен за време Клинтонове администрације и који је настојао да смањи снабдевање кокаином у Сједињеним Државама, и програми који су га наследили. Иако је првобитни програм званично окончан 2015. током мировног процеса у Колумбији, његово наслеђе и даље постоји, а америчка политика дрога у земљи наставља да се фокусира на смањење снабдевања дрогом искорењивањем биљака коке, уништавањем кампова за прераду кокаина и прекидањем линија снабдевања кокаином.
Али, како Петро каже, тај приступ је у великој мери пропао. Уместо тога, План Колумбија – упркос свему што је постигао у смањењу наркогерилаца на колумбијској територији – раселио је колумбијске фармере који већ живе на маргинама, милитаризовао владину безбедносну политику у руралним областима и пореметио локалне екосистеме. Сада је нови лидер предложио декриминализацију неких дрога, дозвољавајући производњу коке у малом обиму и нудећи економске подстицаје пољопривредницима који се одричу садње свих усева у прашуми.
Преузимајући данас такву иницијативу, Богота је ставила одговорност за реформу на Вашингтон, а не обрнуто. У Колумбији прошле недеље, Блинкен је изгледао отворен да допусти Петру да преузме вођство, рекавши новинарима да Сједињене Државе подржавају „холистички приступ који Петрова администрација заузима“.
Блинкеново путовање у Јужну Америку – које је такође укључивало заустављање у Перуу и Чилеу – показало је спремност Сједињених Држава да раде са новом генерацијом изабраних лидера у региону. Многе од ових земаља деле домаће изазове сличне онима у Сједињеним Државама, укључујући неједнакост и миграцију. Али нејасно је да ли ће Сједињене Државе искористити ову прилику да развију смислену и модерну сарадњу са Латинском Америком или ће наставити да се задовољавају слабо посећеним самитима, повременим посетама на високом нивоу и углавном немоћним санкцијама.
Међутим, нису само у питању проблеми са латиснком Америком. Односи Сједињених Држава и Саудијске Арабије досегли су нову тачку тензије, након што је из Беле куће најављено да ће Бајден преиспитати – и потенцијално изменити – америчке односе са Ријадом.
Прошле среде је у Бечу ОПЕК+, који окупља Организацију земаља извозница нафте и друге произвођаче укључујући Русију, договорио најдубље смањење производње нафте од пандемије ковида 2020. за два милиона барела дневно, ограничавајући снабдевање на већ скученом тржишту уочи зиме, упркос притисцима из Вашингтона и забринутостима од могуће рецесије.
Потез ОПЕК+ такође долази уочи средњомандатних избора у САД и политички је ударац Бајдену који су неки у његовом кругу видели као лични удар на председника, пише Вашингтон пост.
Извор: Блиц, Курир
