Приче како би Москва могла да употреби нуклеарно оружје у Украјини су постала свакодневна тема светских медија. Хистерија се из дана у дан повећава, мада има и оних који сматрају да то није реално и да је прича више намењена за јавну употребу.
У овом тексту осликаћено неке бизарне нуклеарне инциденте, који су понекад указују на опасност од овог оружја за масовно уништавање. Овде ћемо осликати неке за такозване Западне стране. Па, кренимо редом
Инциденти у којима су главни актери биле нуклеарне бомбе датирају још из педесетих година прошлог века. У историографији је забележен велики број инцидената, али је само мали број имао позамашну медијску пажњу, док је већина инцидената остала сакривена.
Нуклеарне снаге обеју суперсила континуирано су расле, по бројности и квалитету (убојитости). Стратешке снаге, пре свега бомбардери, који су носили, и требали бацити „атомске“ бомбе, налазили су се непрестано у повишеном степену приправности, на земљи или у ваздуху, све до 1991.
Без обзира на врло прецизно прописане процедуре, рађали су се пропусти у руковању нукеларним наоружањем и бојевим главама. Биће да су били чести и врло упечатљиви, посебно на Западу, јер су брзо осванули на насловним странама новина и недељника, док је података о таквим инцидентима у Источном блоку било веома веома мало. Чак и они обелодањени, били су су непоузданили или плод теорија завере, док је реалност и даље веома добро сакривена.
Због тога ће у тексту посебна пажња бити посвећена инцидентима америчког ратног ваздухопловства.
Инциденте у вези са нуклеарним оружјем у армији САД се класификују у три групе:
Бент Спеар (искривљено копље), која означава сваки догађај од великог значаја, који се односи на нуклеарно оружје, а који не представља моменталну претњу нуклеарног рата.
Брокен Арроw (сломљена стрела), означава догађај при којем је могло да дође до нуклеарне детонације изазване због пада или пак тешко оштећење нуклеарног оружја, док
Емптy Qуивер ( празни тоболац)представља губитак или нестанак атомског или хидрогенског оружја.
Историјат инцидентата
Први инцидент са нукеларним оружјем датира с почетка 1950 тих. Наиме 13. фебруара 1950. године у близини обале Британске Колумбије (Бритисх Цолумбиа – Цанада) када је бомбардер Б-36 (Цонваир Б-36 „Пеацемакер“), морао је да избаци нукеларну бомбу у Пацифички океан. Срећна околност је била, да је бомба имала на себи вежбовну, а не нукеларну бојеву главу.
Исте године 11.априла авион Б-29 (Боеинг Б-29 „Суперфортресс“) ударио је у планину близу базе Манзара (Манзано Нуцлеар Wеапонс Стораге Ареа) у Новом Мексику (Неw Меxцицо). Настала је експлозија коју је иницирао ХЕ део бомбе, а који је запалио гориво у авиону. Експлозија се видела са више од 20 километара, али се нуклеарна бомба није активирала: Наиме четири детонатаора, који су смештени у посебне контејнере, нису активирали језгро. Била је то сретна околност. Од сксплозије је страдало свих 13 чланова посаде. Сав нуклеарни материјал је остао нетакнут и послат на испитивање Атомиц Енергy Цоммиссион.
Америчка детаљна статистика забележила је до 1968 године 13 озбиљних несрећа са авионима који су преносили нуклеарно наоружање. Ипак, само четри се издвајају по својој упечатљивости и они су били медијски пропраћени.
„Озбиљни инциденти“
У британској бази Лејкенхит (РАФ статион Лакенхеатх)27. јула 1956. године, бомбардер Б-47 (Боеинг Б-47 „Стратојет“) је при рулању ударио у зграду складишта у коме су биле смештене три нуклеарне бомбе Мк 6 и том приликом летелица је експлодирала, а упаљено гориво се излило по авио бомбама. Према изјавама стручњака за експлозивна средства, само је чудо спречило да се активирају детонатори на бомби који би ослободили радиоактивни материјал.
Изнад Северне Каролине 24. јуна 1961, стратешки бомбардер Б-52 (Боеинг Б-52 „Стратофортресс“) експлодирао је у лету, а две хидрогенске бомбе Мк. 39, приземљиле су се падобранима. Од четири упаљача на првој бомби, три су се активирала и нуклеарну експлозију спречило је само то што четврти упаљач на инструменталној табли уништеног авиона није био укључен. Друга бомба се распала при удару о земљу и њен репни део је откривен на дубини од седам метара. Даље ископавање је обустављено због подземних вода. Ваздухопловство је откупило угрожено земљиште и оградило га, а потом годинама контролисало ниво радиоактивности који се није изменио.
Као трећи инцидент остаће у историји забележен онај, када је јуришник америчке моранрице А-4Е (Доуглас А-4 „Скаyхаwк“) БуНо 151022 из састава Аттацк Сqуадрон 56 (ВА-56) дана 5.децембра 1965. опремљен нуклеарним бомбама Б-43 пао са са лифта на носачу авиона УСС Тицондерога (ЦВ-14) у Пацифик и потонуо. Бомбе, пилот Лиеутенант (јуниор граде) Доуглас М. Wебстер и авион нису никада пронађени, а сматра се да они леже на дубини од 4,9 километара. Инциден се одиграо на 80 миља (130 км) од базе Окинаwа. Након обелодањивања, 1989 инцидент је добио обележје дипломатског скандала. Тако је Пентагон остао краћи за једну мегатону нулкеарног материја а Јапан је толико стекао у својој близини.
Свакако једна од најпознатијих несрећа са нукеларним наоружањем је судар авиона цистерне КЦ-135 (Боеинг КЦ-135 „Стратотанкер“) и стратешког бомбардера Б-52 изнад Медитерана 17. јануара 1966 године.
Тог дана амерички бомбардер Б-52 из састава Стратешке команде (Стратегиц Аир Цомманд – САЦ), који је био на рутинском лету из базе у Северној Каролини, током пуњења горива на висини од 9.000 метара сударио се са авио танкером КЦ-135. Обе летелице захватила је ватра, а у несрећи су трагично страдала седморица чланова посаде (од њих 11). Тежина инцидента се састојала у томе што је Б 52 носио четири хидрогенске бомбе Б-28 свака јачине 70 килотона. Ове бомбе нису биле опремљене упаљачима, што је несрећи дало интонацију тешког нуклеарног инцидента. Од четири бомбе једна се падобраном неоштећена спустила на земљу. На две се падобрани нису отворили, па је једна пала на источни, а друга на западни део ивице маленог рибарског села Паломарес у јужној Шпанији. Приликом слободног пада бомби са велике висисне активирао се ТНТ, који је радиоактивни плутонијум разасуо по околним баштама. Четврта хидрогенска бомба пала је у море. После вести о инциденту у селу је избила паника па је шпансики премијер у друштву америчког амбасадора посетио Паломарес како би смирио локално становништво. Америчка и шпанска армија кренуле су у експресну санацију терена и потрагу за четвртом несталом хидрогенском бомбом. У овој операцији ангажовано је 12.000 људи и 30 разних бродова. Падом две бомбе контаминирана су два квадратна километра обрадиве површине. Метода санације се састојала у томе што је скидан горњи слој контаминираног тла. Том приликом извађено је 1750 тона земље и 266 хектара засада парадајза. Све то је спаковано у буриће и послато у САД у складиште нуклеарног отпада Аикен у Јужној Каролини. Накнадна истрага спроведена 1975. утврдила је и да је одређену количину нуикеларног материјала однео ветар. Санација терена малог села Паломарес у Андалузији коштало је америчке пореске обвезнике 50 милиона долара, а може се израчунати и укупна штета.
У трагању за бомбом која је пала у море ангажована је чак и подморница, а пресудно за откривање хидрогенске бомбе била је изјава рибара Франциска Ортиса, који је стицајем околности видео место пада бомбе и ког су мештани због тога назвали Пацо де ла бомба. Изгубљена бомба је пронађена тек 80 дана после инцидента на дубини од 762 метра и 20 километара од села Паломарес. Бомба је била неоштећена, а није било забележено ни цурење нуклеарног материала. Скоро 800 људи из Паломареса прошло је медицинска испитивања, али није био забележен пораст канцерогених обољења. Касније је 522 становника добило и новчану накнаду. Рибар који је видео пад бомбе у море, чак је пред њујоршким судом тужио УСАФ тражећи накнаду за спасавање бомбе која му припада по међународном поморском праву. Пошто је вредност изгубљене бомбе била процењена на 20 милиона долара он је тражио надокнаду од 2 милиона долара. Решење је постигнуто вансудским поравнањем.
Следећи инциднет догодио се две године касније тачније 21.јануара 1968 када је избио пожар на стратешком бомбардеру Б-52, због чега је посада морала да искочи из летелице. Авион је потом пао на залеђену површину океана у близини ваздухопловне базе Тула (Тхуле Аир Басе ор Тхуле Аир Басе/Питуффик Аирпорт) на Греланду. Услед удара, отворило се најмање једно кућиште четири хидрогенске бомбе, која је контаминирала велику површину, а вода истопила лед, тако да је олупина заједно са бомбама потонула на дно океана. У акцији санирања прикупљено је више од 9.000 кубних метара радиоактивног леда који је пренет у САД, а код данских радника који су учествовали у санацији терена појавио се висок степен карцеогених обољења. У Данској, која има суверенитет над Греландом дошло је до санжних антиамеричких демонстрација, јер та земља, иако је чланица НАТО забрањује не само нукеларно оружје на својој територији него чак и пренос преко свог ваздушног простора.
Учестали падови бомбардера који су носили нуклеарно наоружање, навеле су Министарство одбране (Департмент оф Дефенсе – ДоД) САД да 1968 забрани летове авионима који су наоружани том врстом убојних средстава, али су их даље држали у стању приправности, али само на аеродромима у САД. На основу наређења председника Буша старијег (Георге Х. W. Бусх) 1991. године сво нуклеарно оружје је уочи распада СССР-а повучено из авиона и смештено у наменска складишта.
После инцидента у Паломаресу и на Греланду и све више су несупели покушаји владе САД да заташка ове инциденте, који су осванули убрзо на насловним странама свих светских новина. Дигла се и међународна јавност и ојачао је антиратни покрет који је подизао антинуклеарну свест у свету и међу људима, да се утиче на суперсиле, како би се одрекле нулеарног наоружања било као офанзивног или средства одвраћања.
Инциденти су се наставили и даље, али су процедуре постале знатно строжије па се њихов број свакако умањивао у годинама које су долазиле. Последњи такав инцидент је забележен 2007. године.
Извор: Курир
