Што се више подижу процене и очекивања евроатлантских центара моћи да ће званични Београд да се потпуно окрене Западу и да ће да се сврста у антируски блок, Србија постаје све самосталнија на утабаном путу неутралности, несврставања и одбране сопствене позиције.
Више од пола године се у делу јавности, међу новинарима, аналитичарима и неким политичарима, распреда да председник Александар Вучић одлаже формирање владе да би купио време и одложио тешке одлуке и велики заокрет Србије у спољној политици.
Изграђена је чак и теза, коју су поткрепљивали „добро обавештени извори“, да ће једна од првих одлука нове владе бити увођење санкција Русији али и прихватање француско-немачког предлога да се лажном Косову омогући чланство у УН.
Већина „луцидних“ прогнозера тврдила је да је Београд ударио у зид, да нема више никакав маневар, а да нову власт и њене одлуке више креира амерички амбасадор Кристофер Хил него Вучић и Брнабићева заједно.
Неки „промућурнији“ су чак антиципирали да је Вучић „пустио низ воду“ и Додика који ће због тога, потпуно „остављен и незаштићен“ морати да поклекне под обојеном револуцијом, понављањем избора или одлуком да се његови противкандидати једноставно прогласе за победнике.
И ево, протекле недеље добили смо нову Владу и од премијерке Ане Брнабић чули смо да од свих тих пустих западних снова и медијских трабуњања – нема ништа.
Чули смо, потпуно јасно, да Србија не планира да уводи санкције Русији и да на том пољу апсолутно нема никакве промене државне политике.
Чули смо да је понуда Париза и Берлина потпуно непристојна и да не постоји никаква шанса да Београд прихвати сумануту идеју да се непостојећем Косову допусти чланство у Уједињеним нацијама.
Чули смо да ће Србија остати чврсто на свом путу и да због тога неће пасти небо, неће нас нико бомбардовати, неће нам нико уводити санкције нити ће западни инвеститори због тога напуштати нашу земљу.
Видели смо и да је Централна изборна комисија Босне и Херцеговине, после новог бројања листића, морала да призна да је Милорад Додик нови председник Републике Српске и да остаје њен неприкосновени политички лидер.
Чињенице су неумољиве:
Србија је и после осам месеци од почетка специјалне војне интервенције Русије у Украјини остала на истим позицијама:
Признаје територијални интегритет Украјине и не уводи санкције Русији. Ту позицију цени званична Москва али не и Западни јастребови који свакодневно подгревају атмосферу да Вучић у ствари лаже, фингира, фолира и да је у току само припрема јавности за тотално приступање Србије екстремним НАТО позицијама.
Можда и није лоше да живе у заблуди да ће се тако нешто десити јер и то погрешно убеђење утиче на смањење притиска на Београд.
Сада ће вероватно, кад се формирала влада па се ништа није десило од онога што очекују, Западни „пророци“ лансирати „нови рок“ до ког би Београд требало да се „определи“ и да „одабере страну“.
Рецимо, до Никољдана или Нове године, до 24. фебруара и годишњице почетка сукоба у Украјини или једноставно до – куковог лета.
Извор: Sputnikportal.rs
