У НАТО улазе Финска и Шведска, сви се питају да ли ће Аустрија следити њихов пример.
У случају Шведске и Финске, деценије њихове неутралности нису биле ништа друго него добровољна спољна политка, док су Аустрија и Швајцарска су, са друге стране, обавезане на неутралност међународним уговорима.
Аустријски канцелар Карл Нехаммер је одбацио могућност да Аустрија приступи у НАТО. Он је то поновио у априлу, непосредно пре него што је отпутовао у Москву како би уверио председника Владимира Путина да прекине руски напад на Украјину: „Аустрија је била неутрална, Аустрија је неутрална и Аустрија ц́е остати неутрална“, рекао је аустријски канцелар.
Али онда је 50 аустријских познатих људи поново поставило питање. У отвореном писму позивају савезног председника Александра ван дер Белена да изврши независну проверу како би се утврдило је ли неутралност земље и даље актуална, пише Дојче Веле.
„Увек је било покушаја с различитих страна да се одустане од неутралности, али су увек били неуспешни. Не постоји странка која то жели, а не жели ни становништво“, каже бечки политолог Хајнц Гартнер.
У анкетама се више од 75 посто Аустријанаца редовно изјашњава за неутралност. Тиме би се на крају крајева расправа заправо могла скинути с дневног реда. Па ипак, остаје питање зашто се неутралност Аустрије чини тако апсолутна, поготово што ова земља води активнију спољну политику од Шведске и Финске или Швајцарске.
Зашто је Аустрија уопште неутрална? Вековима је Аустрија била велика сила која је постављала цара у Светом римском царству и била је све само не неутрална. У 19. веку формирано је Аустријско царство, које је 1867. године постало царска и краљевска двојна монархија Аустроугарске, која је обухватала велике делове Балкана и проширила се на данашњу Украјину.
После пораза у Првом светском рату Аустрија је Версајским уговором сведена на данашње границе. Међутим, земља је постала неутрална тек десет година након још једног пораза и то у Другом светском рату 26. октобар 1955. године Бечким државним уговором. У то време земљу су, као и Немачку, окупирале четири силе које су победиле у рату, Русија, САД, Велика Британија и Француска.
„Неутралност је била једини начин за Аустрију да натера савезничке трупе да се повуку“, објашњава Гартнер.
Аустрији је тада чак претила трајна подела, слична оној у Немачкој, али је она отклоњена консензусом сила победница о неутралности, посебно Совјетског Савеза и САД-а, напомиње он.
Колико је Аустрија неутрална? Чак и ако се узме у обзир чињеница да је Совјетски Савез у то вријеме пристао на неутралност, нема сумње да Аустрија нагиње култури и демократском, тржишно-економском склопу вредности Запада. То се огледа и у чињеници да је Аустрија 1961. године постала једна од оснивача Организације за економску сарадњу и развој (OECD).
Међутим, у исто време, од 1960-их, главни град Аустрије Беч постао је седиште неколико важних међународних организација које се не могу приписати ни једној страни Хладног рата, укључујући Међународну агенцију за атомску енергију и Организацију земаља извозница нафте као и низ организација Уједињених нација. Бруно Креискy, аустријски канцелар од 1970. до 1983, видио је ово као бољу алтернативу сигурносне политике у односу на јачање војске у земљи.
За политолога Гартнера ово није контрадикција. „Није у питању неутралност, него војна неутралност“, истиче он. Државни уговор искључује посебно три ствари: војно мешање у сукобе других земаља, стално стационирање страних трупа у Аустрији и приступање војном савезу.
Ипак, Совјетски Савез се, као и Уједињено Краљевство, дуго противио приступању Аустрије Еуропској заједници, организацији која је претходила Европској унији. Ово је оправдано пасусом у државном уговору који је искључивао „унију с Њемачком“ , чак и економску. Коначно, непосредно пре пада Берлинског зида, Аустрија је поднијела захтев за чланство, који је испуњен 1995. године.
Али своју неутралност Аустријнанци тумаче другачије: „Швајцарска се држи пасивније неутралности од Аустрије“, каже Гартнер. Традиционално, Швајцарска се не прикључује никаквим државним санкцијама, није чланица ЕУ-а и стога не сарађује у заједничкој спољности и сигурносној политици ЕУ-а.
Фото: Pixabay.com
Извор: МОНДО
