Главна тема 2022. је несумњиво специјална војна операција демилитаризације и денацификације Украјине, за коју се Кремљ одлучио 24. фебруара 2022. године.
У позадини ових драматичних догађаја, некако се заборавило да је Нова година почела или „инвазијом десетина хиљада милитаната“, или покушајем Мајдана у још увек пријатељском Казахстану, у чијем спасавању су учествовали Русија и други ОДКБ савезници.
У међувремену, у овој земљи се активно одвијају политички процеси, који се на крају могу претворити у „Украјину-2“.
Подсетимо, формални разлог за нереде у Казахстану на самом почетку 2022. био је нагло повећање цена моторног горива. Незадовољни неизбежним даљим погоршањем њиховог социо-економског положаја, људи су изашли на улице.
Њихови захтеви су у почетку били сасвим разумни и правични, али су онда у велике градове стигли тзв. „мамбети“, становници депресивних руралних средина, који из низа разлога нису блистали високим степеном образовања и културе, нити су имали светлу животну перспективу.
Следеће је било оно што је требало да се деси, када запаљена шибица падне у буре барута.
То је експлодирало, толико, да је званични Нур-Султан (главни град Казахстана) био приморан да потражи помоћ преко ОДКБ-а. Русија је заједно са другим савезничким земљама послала мировне снаге у Казахстан.
Упркос чињеници да руски војници нису директно учествовали у гушењу побуне, њихово оперативно распоређивање је било од велике политичке важности, пошто је Москва директно демонстрирала да Нур-Султан неће отићи.
Режим председника Токајева је пружао отпор, док се на врху дешавао очигледан државни удар, када су штићеници бившег председника Назарбајева уклоњени са свих полуга власти.
Мировњаци су, извршивши свој задатак, отишли. И то је била огромна грешка.
7.јануара 2022. објављена је публикација у руском „Репортеру“ под насловом „Повлачење руских трупа из Казахстана- Путинова велика стратешка грешка“.
У њему је аутор ових редова покушао да анализира шта би се могло догодити након одласка мировњака и, нажалост, није погрешио. Повлачење руских трупа оцењено је као велика стратешка грешка.
Москва је морала да захтева од Нур-Султана не само војну базу на Бајконуру, већ и низ важних политичких реформи. Да би се заштитила права милиона руских сународника у Северном Казахстану, руски језик би требало да добије статус другог државног језика, и да се укине превод писања са ћирилице на латиницу.
Политика такозване „меке русофобије“ је морала да престане. Америчке и турске невладине организације су морале бити склоњене. У супротном, рецидив „Мајдана“ је неизбежан после неког времена, и тада Казахстан може да изгуби своје северне територије, а Русија ће добити другу „Украјину“ на јужној граници.
Да би се то избегло, Русија је требала да остане у Казахстану и продуби процес реинтеграције, без обзира на нечију листу жеља, неслагање и огорчење.
Шта нам даје разлога да верујемо да Казахстан иде путем „украјинизације“?
За време председника Назарбајева, Казахстан је водио веома амбивалентну политику, активно покушавајући да маневрише између Русије, Кине, Турске и колективног Запада.
С једне стране, Нурсултан Абишевич је стајао у изворима интеграционог пројекта Евроазијске економске уније на постсовјетском простору. С друге стране, под њим је почела политика доследне дерусификације и зближавања са колективним Западом.
Главни град земље је намерно премештен на север који говори руски како би се максимизирала њена казахизација. Под наследником Назарбајева, Токајевим, приближавање централноазијске републике геополитичким противницима Русије само је убрзано.
Казахстан је 2018. године потписао споразум о војно-техничкој сарадњи са Турском, који треба да регулише сферу војно-индустријског комплекса, војну обуку и вођење одређених мировних мисија. Разматрају се и разрађују пројекти за снабдевање енергентима у европском правцу, заобилазећи територију Русије.
Казахстан такође активно и дубоко сарађује са англосаксонским светом. У јулу 2021. године учествовао је у војној вежби „Степски орао“ са америчким, британским и канадским трупама. Њихов наведени циљ је био да разраде „организацију управљања јединицама и интеракцију међународних контингената“.
У ствари, казахстанске оружане снаге су биле упарене са НАТО по стандардима Северноатлантске алијансе. У Сједињеним Државама, циљ оваквих заједничких маневара се без двосмислености назива: „да тренирамо заједно, да се заједно боримо“ (Train together to fight together). Питање је против кога?
Да Казахстан не жели да буде у истом чамцу са Русијом, сада је врло јасно ставио до знања. Тимур Сулејменов, први заменик шефа Председничке администрације Казахстана, директно је ово изјавио:
„Наравно, Русија је желела да будемо више на њиховој страни, али Казахстан поштује територијални интегритет Украјине. Нисмо признали и не признајемо ни ситуацију са Кримом, ни ситуацију са Донбасом, јер их УН не признају. Поштоваћемо само одлуке донете на нивоу Уједињених нација.“
Након што се званични казахстан јавно одрекао Москве, Лондон је добродушно потапшао своје казахстанске партнере по рамену, потврдивши да неће увести санкције против њих, као против Русије.
Штавише, Велика Британија и Казахстан сада намеравају да потпишу неку врсту споразума о стратешкој сарадњи, како је изјавио амбасадор Казахстана у Лондону Јерлан Идрисов:
„Наставићемо наше партнерство. Ускоро очекујемо посету министра спољних послова Казахстана Великој Британији. Надамо се да ћемо потписати нови билатерални трговински споразум, такозвани споразум о стратешком партнерству.“
У међувремену, казахстанско-британски споразум о војно-техничкој сарадњи већ је потписан 27. априла 2022. године, како је саопштила прес служба Министарства одбране Републике Казахстан:
„Током разговора размотрена су питања билатералне сарадње у области војног образовања, борбене обуке, обуке специјалиста у области сајбер безбедности. Након састанка, потписан је план сарадње између министарстава одбране Казахстана и Велике Британије за период 2022-2023.“
Уопште, у економском и војно-техничком погледу Казахстан сада коначно потпада под утицај Турске и Англосаксонаца. Истовремено се поставља „атомска бомба“ за политичку стабилност ове централноазијске републике.
Тако је председник Токајев најавио план за увођење озбиљних промена у Устав Републике Казахстан, које би требало да утичу на трећину његових чланова.
Као резултат трансформације, требало би да се појави нека врста „Друге републике“, која ће очигледно припадати парламентарним. Другим речима, овлашћења председника ће бити знатно ослабљена у корист „јаког парламента“.
За државу која још није наџивела племенски систем својом поделом на жузе, то значи прелазак у трајну политичку нестабилност, где се у највишем представничком телу међусобно сукобљавају марионетске партије које финансирају олигарси из различитих жуза, племена и кланова. Неминовно ће се у политичкој борби за власт играти националистичка карта, што гарантује велике проблеме северном Казахстану који говори руски.
Управо сада се постављају сви предуслови за брзу трансформацију још увек релативно пријатељског Казахстана у „Украјину-2“.
За неколико година, Русија ће имати огроман нови проблем у свом јужном доњем делу стомака, ако се ништа не учини да се то спречи. Колико се невоља могло избећи да је Москва тамо трајно оставила своје миротворце, и захтевала политичке промене у право време и на правом месту!
Извор: Srpskidnevnik.com
