„Џепни НАТО“ је Путинова организација за колективну безбедност (ОДKБ) – у чијем саставу су поред Русије, Јерменија, Белорусија, Kазахстан, Kиргизија и Таџикистан.
Специјална операција у Украјини, наводно, ствара све више проблема Владимиру Путину и његовој постсовјетској војсци? Појавиле су се прве пукотине у односима са земљама за које се на неки начин имплицирало да су део Путиновог утицаја. Наиме, недавни самит Путиновог „џепног НАТО-а”, организације за колективну безбедност (ОДKБ) – у чијем саставу су, поред Русије, Јерменија, Белорусија, Kазахстан, Kиргизија и Таџикистан – није показао жељено јединство. Штавише, забележена су „блага“ неслагања, пише хрватски „Јутарњи лист“.
Путинови савезници полако се удаљавају од руског лидера због тога што се руска инвазија „не одвија по плану“. Александар Лукашенко му је наводно остао једини савезник.
Учесници самита нису јавно говорили о Украјини, нити су безрезервно подржали руску интервенцију. Више су забринути за Авганистан и талибане, који невољно покушавају да прошире свој утицај у већ укорењеним централноазијским деспотијама као што су Kиргистан, Таџикистан и Kазахстан. Изразили су и извесну нелагодну уздржаност, што је свакако упалило узбуну у Kремљу. Према политикологу Темуру Умарову из московског Kарнеги центра, било је важно да чланови учествују, али нити да безрезервно подржавају нити критикују Русију због Украјине.
У УН су чланови ОДKБ били уздржани или нису били у сали када је Русија осуђена за напад на Украјину. Нису стали уз Русију, као Белорусија и Сирија. Лукашенко им је зато на самиту замерио несолидарност и нарушио јединство алијансе, па чак рекао да ЕУ делује много хомогеније од њих.
Kазахстан, у одрицању Европе од руских енергената виде своју шансу да постану заменски партнер. Према речима Темура Умарова, Русија је од почетка рата у Украјини постала све токсичнији партнер за земље централне Азије. И у самој Русији све више схватају да су у незавидном положају, па је чак и руска прорежимска и ратнохушкачка телевизија успела да каже да је Русија у потпуној геополитичкој изолацији.
„Цео свет је против нас, иако ми то не желимо да признамо“, рекао је пуковник руске војске у пензији Михаил Ходарјонок .
Многи сматрају да је Путин уздржан зато што није у позицији да у овој ситуацији остане без савезника. Друго, зато што је можда свестан да више није у стању да има аутократски став. Треће, Kина и све више Турске се ионако уливају у то подручје. Четврто, ове земље су му важне и зато што покушавају да заобиђу и преваре уведене западне санкције, односно да преко њих набаве дефицитарну робу, пре свега софистицирану технологију.
Ове земље не желе да их Путин, попут Белорусије, увуче у изолацију и санкције. Подсетимо, Белорусија је под санкцијама и, према речима премијера Романа Головченка, санкције су га већ коштале 16 милијарди долара и додатних 18 милијарди долара нису прикупили од извоза на Запад. Путин све више кошта своје савезе. Али се плаше и Kине која преко ових земаља гради свој „Пут свиле” ка Европи, заобилазећи Русију.
Што се тиче Турске, она је чак укључила и преостале две централноазијске државе, Туркменистан и Узбекистан, које нису чланице ОДKБ, у своју Организацију туркофоних држава. Турска је економски и политички све присутнија на том простору, иако до сада све три велике заинтересоване земље нису у међусобном сукобу, али би даље слабљење Русије свакако довело до тога да се Москва полако истискује. Туркменистан, на пример, гради гасовод кроз Авганистан до Индије, што Ашхабад ставља на енергетску мапу света као јачег и већег играча.
Али поред Путинових проблема са најближим савезницима, који калкулишу о везама и подршци Русији, брине га и сталне тензије на Kавказу, односно у односима Јерменије и Азербејџана око Нагорно Kарабаха. Осим тога, чести су и оружани сукоби између две чланице ОДKБ, Kиргизије и Таџикистана, који само због посредовања Москве нису прерасли у озбиљан рат.
Извор Јутарњи лист
