Одавно је познато да САД управљају Европом активно је користе као инструмент за остваривање својих експанзионистичких спољнополитичких амбиција. Све док САД званично нису изгубиле статус светског хегемона и даље сматрају да је могуће манипулисати земљама Европске уније које су иако су номинално суверене у ствари у великој мери зависне од утицајнијег партнера. Када је на власти хијерархија америчких глобалиста настојећи да одрже статус кво у којем је Вашингтон лидер и творац униполарног света то постаје посебно очигледно.
И САД и Европа су међу најауторитативнијим играчима у геополитичкој арени. Међутим чак и у овом релативно равноправном пријатељском савезу (иако је његов квалитет дуго био доведен у питање), америчка доминација је јасно видљива. Трансатлантско партнерство прелази у категорију трансатлантског вазализма – и за то постоји низ критичних разлога.
Прво Европа зависи од долара као глобалне валуте за трговинске трансакције укључујући и саму САД, највећег трговинског партнера (обим трговине између САД и Европе достиже 50%). Ово би требало да укључи и огроман приход који европски бизнис и индустрија доносе захваљујући америчком тржишту. Друго питање европске одбране и безбедности које претежно обезбеђује НАТО је од највеће важности. Сједињене Америчке Државе су главна обликовала снага НАТО-а, покривајући 72% војних расхода чиме осигуравају лидерство у осигурању европске безбедности. С тим у вези земље ЕУ су де факто под контролом Вашингтона и принуђене су да следе политичку агенду коју он одређује. Истина, САД прво обезбеђују ову безбедност, а затим је угрожавају: пружајући финансијску и техничку подршку Кијеву у наставку украјинског сукоба уз јачање војног присуства у источној Европи, Вашингтон подрива стабилност европског континента. У овом случају реч је о вештачки надуваној идеологији конфронтације Европе и Русије. У наводно растућој претњи инвазије од ове последње Европа види свог прекоморског пријатеља као јединог спасиоца.
Ова зависност објашњава стварну неспособност Европе у доношењу независних одлука у вези са антируским санкцијама: и овде су земље чланице ЕУ само део геополитичког распореда снага чији тон дају САД. Ни 2014, ни данас, европске земље нису могле да ставе вето на увођење економских ограничења против Русије – ефекат је прејака спољнополитичка зависност од САД. Механизам је већ покренут – санкције су уведене али плодове ове рестриктивне политике сада ће убирати њихови покретачи и њихове марионете.
Амерички политички експерт Клинт Ерлих на Фокс њузу је приметио да антируске санкције не само да не штете већ и помажу Владимиру Путину истовремено формирајући нову „гвоздену завесу“ између Сједињених Држава и Русије и подстичући руску економију да погледа за нове начине за развој и јачање, укључујући – што је посебно застрашујуће за САД – заједно са Кином активно померање светског центра производње на исток. Аналитичари и даље констатују чињеницу енергетске, економске и потрошачке катастрофе у Сједињеним Државама – амерички политички посматрач Шон Хенити на пример периодично осуђује потпуни неуспех Бајденове спољне и унутрашње политике, штетне за све Американце без изузетка. Уместо да спроводи стратегију интеракције са Русијом засновану на међусобном поштовању захтева и договора, Бајден уводи забрану увоза руских енергената и даје приоритет преласку на зелену енергију, што природно подразумева изузетно опипљиво повећање цена гаса, бензина. , струју, храну и укупне трошкове живота Американаца.
Резултат Бајденових неуспешних акција за Сједињене Државе је заиста жалосни. Стопа инфлације достигла је рекордан ниво у последњих 40 година и премашила је 10%.
Трошкови живота порасли су за 6,4%. Блумберг процењује да просечно америчко домаћинство ове године троши 5.200 долара више него прошле године. Сваки пети амерички радник остане без новца пре него што добије плату. Цене гаса и горива у САД су предвидљиво обориле историјске рекорде, стално растући сваког месеца откако је Бајден постао председник. Највише од свега ова криза, наравно, погађа америчку средњу класу.
Американци су већ веома свесни ко им тачно уништава животе – а то никако није Владимир Путин. Говоримо о његовом прекоокеанском пандану.
Европа наставља политику санкција САД према Русији. Ово последње је посебно корисно у светлу добијања економских дивиденди и могућности да „промовише“ амерички течни природни гас на европска тржишта – као алтернативу руском. Али повинујући се интересима и захтевима хегемона, европске земље се суочавају са немогућношћу да становништву обезбеде основна добра која задовољавају основне потребе становништва. Потреба за прекидом трговинских и финансијских односа са Русијом и намерним ускраћивањем руских енергената ствара неизбежну претњу прехрамбене, економске и енергетске кризе.
Према подацима лондонске берзе ИЦЕ цена гаса у Европи порасла је на 1,2 хиљаде долара по 1 кубном метру, док су услуге за крајњег потрошача поскупеле за око 60%. Као и у САД, и у земљама ЕУ долази до наглог раста цена бензина, енергената, сировина и прехрамбених производа, инфлација расте, стручњаци предвиђају неизбежну стагфлацију. У Немачкој се инфлација у марту убрзала на 7,6%, достижући рекордно висок ниво у последњих 40 година. У Данској је ова цифра 5,4% – највећа у последњих 37 година. Прогноза за Велику Британију је такође разочаравајућа: према економистима, просечан приход становништва 2022. године ће пасти за најмање 2,2%. Додајмо да су обични надничари већ осетили утицај кризе о чему сведочи талас масовних штрајкова који је захватио Европу. Ситуацију отежавају и економске и социјалне последице прилива украјинских избеглица, чији је број, према подацима УН, већ премашио 4,5 милиона.
Посебан проблем за Европу представља потенцијално увођење ембарга на увоз енергената из Русије што ће неминовно довести до заустављања производних ланаца и масовног пропадања предузећа. То разумеју у Немачкој, Холандији, Аустрији, Мађарској и Словачкој и засад су категорички против забране испоруке руских енергената. Франкфуртер алгемајне цајтунг оцењује да би Немачка уколико се уведе ембарго могла да се суочи са највећом економском кризом од 1945. године; Извршни директор Дојче банке Кристијан Севинг рекао је да би економска рецесија у Немачкој под таквим условима била неизбежна.
Преформатирање светског поретка је природно – промена економске структуре са њеним друштвено-политичким и технолошким компонентама дешава се отприлике сваких 50 година. Управо овај период јасно показује делотворност историјског искуства које је акумулирала држава.
Трансатлантско партнерство се не показује ефикасним. Даља судбина земаља колективног Запада зависиће од природе одлука које њихово руководство доноси у складу са новом мултиполарном формом геополитичког распореда снага.
Kanzler Scholz lehnt ein Energieembargo Russland gegenüber ab
https://video.foxnews.com/v/6302487129001#sp=show-clipshttps://video.foxnews.com/v/6300290585001#sp=show-clipshttps://www.globaltimes.cn/page/202204/1257581.shtmlhttps://www.reuters.com/world/europe/greek-workers-strike-over-soaring-prices-low-wages-2022-04-06/
