Резолуција Европског парламента којом се од Србије тражи да усклади спољну и безбедносну политику са одлукама ЕУ нема форму ултиматума али садржајно она то јесте.
Ако и прихвати да уведе санкцијие Русији, списак „непочинстава“ који јој се спочитавају у документу Резолуције, неће постати краћи већ дужи. Ово је мач, не са две, него са четири оштрице.
Тон и садржај Резолуције Европског парламента којом се Србија позива да се усклади са одлукама ЕУ у спољној и безбедносној политици, укључујући и санкције Русији, упућују да овде није реч само о препоруци и тек једном у низу притисака на Србију већ о класичном ултиматуму.
Грубо, нетактично и непримерено
Ово је изразито грубо, нетактично и непримерено, коментарише научни сарадник Института за европске студије др Александар Гајић уз опаску да до сада ништа слично није виђено у односима Србије и ЕУ.
Он подсећа да су Европски парламент и Венецијанска комисија износили оштре оцене на рачун Србије, па и показивали знатну пристрасност, али, наглашава, овде је степен пристрасности и дисбаланса такав да је очигледно да текст треба да послужи као изразито средство притиска на Београд.
„Притисак се се врши на Србију иако она није чланица ЕУ и није дужна да усклађује своју политику са политиком ЕУ до тренутка ступања у пуноправно чланство. Истовремено, текст садржи читаву палету дисквалификаторних ставова везаних за ситуацију у Србији – од осуде величања осуђених ратних злочинца до реторике која подрива интегритет народа у суседству и угрожава регионалну стабилност и помирење.
Све што је могло да се извуче на светло дана и осуди сада је убачено у ту резолуцију која нема формалну тежину ултиматума али суштински представља изузетно груби притисак на власти у Београду чији је очигледан циљ да се формира влада која ће се придружити ЕУ у њеној ратоборној политици према Русији“.
Дисциплиновање Србије у региону
Суштина је, сматра, да се Србија у региону дисциплинује онако како то одговара западним центрима моћи.
У ток кључу треба разумети и то да се Србија која је задњих година била главни фактор смиривања разних тензија и фактор стабилности сада проглашава за дестабилизатора региона. Такође, указује, у Резолуцији се инсистира на подршци дијалогу са Приштином у циљу потписивања свеобухватног правно обавезујућег споразума о нормализацији али се не спомиње да није испоштовано ни оно што је предвиђено Бриселским споразумом.
Неодрживе оптужбе
Србија се, с друге стране, оптужује за читав низ ствари.
„У Резолуцији се изражава забринутост због запаљивог језика током парламентарних расправа, ограничен напредак у борби против корупције, истраживање говора мржње и политичких увреда према новинарима и цивилном друштву, тражи се поштовање основних права на мирна окупљања, осуђује се насиље групе екстремиста током мирних протеста.
Многе од ових ствари су неодрживе и не пију воду. Једно је извесно, без обзира на то каква ће влада бити формирана, Србија ће се наћи под притиском не само да буде на линији земаља ЕУ већ и да отвори сва побројана питања што доноси нову штету Србију“.
Такмичење у новим захтевима
Придруживањем санкцијама Русији тај списак, уверен је Гајић, само би постајао дужи, а то би водило до одрицања од виталних националних интереса и неизмерне штете по разним питањима.
“Ово што видимо је преко сваке мере реалности“.
Овакав однос према Србији условљен је геополитичком позицијом, чињеницом да смо окружени земљама чланицама ЕУ и да је ЕУ обузета ратним менталитетом и поларизацијом- ако ниси са нама онда си против нас. Основни нацрт, каже Гајић, нуди претекст за сваког и сада ће свако моћи да се такмичи у острашћености да ту резолуцију још погорша на штету Србије“.
Увођењем санкција повећала би се листа уцена
Уколико би Србија прихватила да се придружи санкција Русији листа захтева би се, упозорава Гајић, само продужавала.
„Када једанпут кренете тим путем и дозволите да вас та вода повуче онда нема краја захтевима. Када се једном ниско спустите, питање је колико колико ниско можете да идете. Захтеви ће само долазити, а ви никада нећете бити довољно добри. Сваким покушајем да се оправдамо и изађемо им у сусрет, тонућемо све дубље“.
Избор пред којим смо стављени није лак. Уколико одбијемо да се повинујемо захтевима који имају и димензије ултиматума могли би се суочити са низом мера и санкционисања – формалним или неформалним. С друге стране, прихватање неминовно води у самопоништавање.
Остаје, закључује Гајић, да проценимо која је штета већа и шта после тога остаје.
Извор: rs.sputniknews.com
