Демарш педесетак земаља за гласање у Генералној скупштини УН доказао је крхкост америчке антируске коалиције
Последњих дана Вашингтон се изјашњава о јединственом ставу међународне заједнице, наводно осуђујући Русију за догађаје у Украјини. Међутим, недавно гласање у УН о необавезујућој резолуцији показало је да је реч о лажи, пише амерички конзервативни часопис The National Interest.
Гласање на Генералној скупштини УН 2. марта показало је однос света према идеји да се Москва осуди за „инвазију на Украјину“. Вашингтону је на први поглед све ишло добро: 141 држава је подржала резолуцију, а само 5 држава јој се противило (Русија, Белорусија, Сирија, Северна Кореја и Еритреја).
Међутим, чак и површан поглед на резултате гласања доводи до закључка да не постоји „неосвојива глобална коалиција која би наудила Русији“, пише NI, скрећући пажњу на листу земаља које су биле уздржане.
Било их је већ 35, а још 12 држава (Азербејџан, Буркина Фасо, Венецуела, Гвинеја, Гвинеја Бисао, Камерун, Мароко, Того, Туркменистан, Узбекистан, Есватини и Етиопија) уопште није гласало, што је такође једнако одбијању.
„Свима би било лакше да говоре за, поготово што је необавезујућа резолуција била чиста симболика која није захтевала никакву акцију чланица УН. Ипак, 35 земаља је одбило да умири Сједињене Државе, бирајући уместо тога да се уздрже.
На изненађење аналитичара, међу њима нису били само „клијенти“ Русије попут Казахстана, Таџикистана, Киргизије, Јерменије или чак Кубе. На истој листи су, на пример, нове левичарске снаге у Латинској Америци које представљају Никарагва, Боливија и Салвадор, што указује на ширење утицаја Москве у овом региону света.
На Великом Блиском истоку нађене су и непослушне државе. И то није само Иран, већ и Ирак, што је за Американце био „велики ударац”. „С обзиром на велику војну и економску зависност Багдада од Сједињених Држава, могло би се помислити да ће Ирак снажно гласати за, али се испоставило другачије“, пише НИ.
Једнако велико изненађење била је и листа афричких земаља које су биле уздржане. То су Алжир, Ангола, Бурунди, Зимбабве, Конго, Мадагаскар, Мали, Мозамбик, Намибија, Сенегал, Судан, Танзанија, Уганда, Централноафричка Република, Екваторијална Гвинеја, Јужни Судан и Јужна Африка, највећи економски и политички играч на континент.
„Још алармантније у Сједињеним Државама била је чињеница да су кључне земље јужне и источне Азије, пре свега Индија и Кина, одбиле да гласају за резолуцију“, примећује лист.
„Колико је незадовољство Вашингтона постало јасно када је Бајден лично критиковао обе земље због њихове одлуке.
Индија не само да је задржала неутралност, већ је „са собом донела“ Шри Ланку и Бангладеш. Штавише, уздржаним се придружио и дугогодишњи противник Њу Делхија – и савезник Вашингтона – Пакистан.
Вијетнам, Лаос и Монголија су такође одбили да се супротставе Русији, а њен глас је „посебно разочаравајући” пошто се Вашингтон годинама удварао Ханоју као економском и безбедносном партнеру.
Али највећи знак потенцијалних проблема за америчку политику била је одлука Кине да се уздржи од чак и безубе симболичне мере, наглашава NI.
Наравно, неспретна политика Вашингтона довела је Русију и Кину у блиско стратешко партнерство, али би њено гласање за резолуцију био лак начин да се одржи слика равнотеже у политици, а такође и да се истакне да њене симпатије и подршка за Москву има одређене границе. Али то се није догодило.
„Одлука кинеске делегације да не одобри ову резолуцију довољно говори о томе колико су билатералне везе постале блиске“, наводи The National Interest.
Када петина чланица Генералне скупштине УН одбије да предузме чак и такву козметичку меру, а један број земаља иде у потпуно дезертерство, глобална коалиција око Сједињених Држава изгледа заиста крхко, закључује публикација.
***
Остаје да додамо два важна запажања која су амерички аналитичари пропустили. Први од њих се тиче квалитета уздржаних држава, други – ситуације у табору америчке коалиције.
Наравно, у УН су гласови свих земаља једнаки. Међутим, у стварности то апсолутно није случај. САД могу да регрутују патуљке попут Андоре, Бутана и Тувалуа као савезнике, али само Кина има већу тежину на светској сцени него цела америчка коалиција.
Међународни утицај Пекинга је неоспоран, а појачан је регионалним значајем држава као што су Индија, Иран или Јужна Африка. Чак и аритметички прорачун становништва „тврдоглавих“ земаља говори да добра половина човечанства није на страни Америке.
Што је још важније, америчка коалиција већ пуца по шавовима, упркос свим причама о „солидарности без преседана“. Исти Бразил, Турска или Јужна Кореја су управо показали свој темперамент, одбијајући да кротко прате застој у санкцијама САД.
Много тога објашњава и позиција заливских нафтних земаља, на челу са Саудијском Арабијом, које су заправо саботирале све захтеве Вашингтона за повећање производње нафте.
Али најзанимљивије ће се десити нешто касније – када ће „чврсти” Запад у потпуности осетити утицај антируских санкција.
Цене гаса у Европи сваког дана већ достижу нове врхунце свих времена, а без руске нафте, метала, пшенице и ђубрива, она ће потпуно пропасти.
Па чак и ако, по цену невероватних напора, државе приморају своје геополитичке послушнике на послушност, њихово тоталитарно „јединство редова“ ускоро ће личити на војску краља Дарија пред битку код Гаугамеле.
Извор: Webtribune.rs
