Можда је само питање времена када ће руске трупе контролисати украјинску престоницу Кијев и успети да свргну председника Владимира Зеленског
Наравно, цео цивилизовани свет се нада да се то неће десити, али „шта ако“ (то се деси) је веома релевантно, јер под претпоставком да Украјинци имају желудац да покрену побуну – а велика је вероватноћа да јесу – ово можда неће бити крај приче.
Трупе руског председника Владимира Путина могле би да се нађу у Украјини на дуге стазе, борећи се против побуњеника. Поставља се питање: да ли његове трупе имају стомак за то?
Први докази нису охрабрујући за господина Путина. Индикације су да, за разлику од свог команданта, руске трупе, често недовољно обучене и једногодишњи регрути, имају прави проблем са дрским нападом на своју братску (и сестринску) нацију потпуно ничим изазван. Ако јесте, Путин је можда одгризао више него што може да сажваће? То је тако и упркос и због разарања које он мора да донесе.
Совјетске трупе су се повукле из Авганистана 1989. након скупог деценијског рата у којем су се бориле против исламске побуне коју подржавају САД, Пакистан и Саудијска Арабија.
Њихов коначни пораз личио је на понижење које су претрпеле Сједињене Државе прво од стране Вијетконга 1970-их, а затим прошле године од стране авганистанских талибана, што је довело до брзог повлачења САД из централноазијске државе.
Док Украјинци одмеравају своје опције за еру после Зеленског, вероватно ће им на памети бити Чеченија, а не Авганистан. То је трагична, али сасвим реална процена са њихове стране.
У Чеченији, руске трупе су брутално угушиле исламску побуну у два рата између 1994. и 1996. и 1999. и 2000. Опседале су и девастирале чеченску престоницу Грозни. Јер њихова земља није Авганистан. Не граничи се са земљом попут Пакистана која, иако има прилично дволичан дневни ред, не би била вољна да изазове гнев Русије.
Чланице НАТО-а Пољска, Румунија, Мађарска и Словачка се вероватно неће добровољно пријавити као украјински Пакистан. НАТО очекује да ће његова изградња дуж европских граница Русије одвратити Путина од ширења свог рата изван Украјине, али мало је вероватно да ће руском лидеру дати еклатантан изговор тако што ће превазићи то јачање одбрамбеног става. Међутим, то не би спречило чланице НАТО-а да тајно подрже украјинску побуну!
Украјинци такође могу гледати на Ирак док разматрају своје опције. То би могло бити проблематичније за Путина. Елементи ирачке војске, добијени уз подршку Ирана и Сирије, представљали су део окоснице скупе борбе против присуства САД у земљи након инвазије коју су предводиле САД 2003. године.
Путин је то можда имао на уму када је ове недеље позвао украјинску војску да преузме власт у својој земљи у покушају да избегне још крвавију битку од борби до сада, посебно у Кијеву.
Ако се Путин клади на чињеницу да се украјинска војска обучила и наоружала за вођење конвенционалног рата (попут руске инвазије), можда би желео да размисли двапут. У то несумњиво верују украјински и западни заговорници дуготрајне побуне.
„Комбиновањем служења војних јединица са ветеранима, резервистима, јединицама територијалне одбране и великим бројем добровољаца, Украјина може да створи десетине хиљада малих и веома мобилних група способних да нападну руске снаге. Ово ће практично онемогућити Кремљ да успостави било какву администрацију над окупираним подручјима или да обезбеди своје линије снабдевања“, рекао је бивши украјински министар одбране Андриј Загородњук.
Анкета коју је у децембру спровео Кијевски међународни институт за социологију показала је да би сваки трећи Украјинац био спреман да се придружи оружаном отпору против руских снага.
Како је политиколог Алексеј Харан известио из Кијева, добровољци предвођени војним и бившим официрима већ су успоставили нерегуларне борбене јединице наоружане првенствено аутоматским оружјем широм града.
„Људи су наоружани. Јуче се наоружало 18.000 Кијевљана. Волонтерске групе постоје по целом граду. Они прогоне сваког руског војника, падобранца или субверзивну групу која покушава да организује провокацију“, рекао је Харан.
Украјинци би додатно имали користи од чињенице да Кијев није Грозни – а Украјина није Чеченија. Тамо је свет изгледао на другу страну – делом зато што се Русија борила против исламистичке и џихадистичке побуне. Шта више, Путинова тврдња да се бори против неонациста и дилера дроге у Кијеву је једноставно апсурдна.
Абхазија, једна од две територије које подржава Русија, а које су се отцепиле од Грузије 2008. године, може бити најбољи сценарио за господина Путина. Абхазију више погађа политичка нестабилност него побуна и насиље.
Антивладини демонстранти тражили су обуставу санекретнина и енергетских средстава руским држављанима и појма „заједничког суверенитета“ између Абхазије и Украјине.
Извор: Информер.рс/Globalist
