Као неко ко је некада био обучен за борбу против Совјетске армије, могу да потврдим да би рат са Русијом био другачији од било чега што је америчка војска доживела – икада.
Америчка војска није ни организована, ни обучена, ни опремљена за борбу против руске армије. Нити поседује доктрину способну да подржи сукоб великих размера комбинованог наоружања. Ако би САД биле увучене у конвенционални копнени рат са Русијом, суочиле би се са поразом без преседана у америчкој војној историји. Укратко, то би био пораз.
Ову оцену износи Скот Ритер бивши обавештајни официр америчког маринског корпуса.
Не верујте ми на реч. Године 2016., тадашњи генерал-потпуковник ХР МцМастер, када је говорио о резултатима студије – Рат нове генерације у Русији – коју је покренуо 2015. да испита лекције извучене из борби у источној Украјини, рекао је публици у Центру за стратешке и Међународне студије у Вашингтону да Руси имају супериорну артиљеријску ватрену моћ, боља борбена возила и да су научили софистицирано коришћење беспилотних летелица (УАВ) за тактички ефекат. „Ако се америчке снаге нађу у копненом рату са Русијом“, рекао је Мекмастер, „биле би у грубом, хладном буђењу.
Укратко, пребили би их.
Америчка 20-годишња блискоисточна несрећа у Авганистану, Ираку и Сирији произвела је војску која више није способна да победи равноправног противника на бојном пољу.
Ова реалност је истакнута у студији коју је спровела 173. ваздушно-десантна бригада америчке војске, централна америчка компонента НАТО-ових снага за брзо распоређивање, 2017.
Студија је показала да су америчке војне снаге у Европи биле недовољно опремљене, попуњене и неадекватно организоване да би се супротставиле војној агресији из Русије.
Недостатак одрживе способности противваздушне одбране и електронског ратовања, када се комбинује са превеликим ослањањем на сателитске комуникације и ГПС навигационе системе, резултирао би делимичним уништењем америчке војске по брзом редоследу ако се суоче са руском војском која је организована , обучена и опремљена да отклони претњу САД/НАТО.
Питање није само квалитативно, већ и квантитативно – чак и ако би америчка војска могла да се супротстави руском противнику (што не може), једноставно јој недостаје величина да преживи у било којој континуираној бици или кампањи.
Конфликт ниског интензитета који је америчка војска водила у Ираку и Авганистану створио је организациони етос изграђен око идеје да је сваки амерички живот драгоцен и да ће бити уложени сви напори да се евакуишу рањени како би могли да добију медицинску помоћ која им спашава живот у што краћем временском року.
Овај концепт је можда био одржив тамо где су САД контролисале окружење у коме су се борбе водиле. То је, међутим, чиста фикција у комбинованом ратовању великих размера.
Неће бити медицинских евакуационих хеликоптера који ће летети у помоћ – чак и да се лансирају, биће оборени. Теренских амбулантних возила неће бити – чак и да стигну на лице места, у кратком року би били уништени. Неће бити теренских болница – чак и када би биле успостављене, заузеле би их руске мобилне снаге.
Оно што ће бити је смрт и уништење, и много тога. Један од догађаја који је покренуо Мекмастерово проучавање руског ратовања је уништење украјинске комбиноване бригаде руске артиљерије почетком 2015.
То би, наравно, била судбина било које сличне америчке борбене формације. Надмоћ коју Русија ужива у артиљеријској ватри је огромна, како у погледу броја артиљеријских система на терену, тако и у погледу смртоносности коришћене муниције.
Док америчко ваздухопловство може бити у стању да води борбу у ваздушном простору изнад било ког бојног поља, неће бити ништа слично тоталној ваздушној надмоћи коју ужива америчка војска у својим операцијама у Ираку и Авганистану.
Ваздушни простор ће оспорити веома способне руске ваздухопловне снаге, а руске копнене трупе ће деловати под кишобраном противваздушне одбране са каквим се ни САД ни НАТО никада нису суочили. Неће бити блиске ваздушне подршке која долази у помоћ опкољеним америчким трупама. Снаге на терену ће бити саме.
Овај осећај изолованости ће бити подстакнут реалношћу да ће, због огромне супериорности Русије у способностима електронског ратовања, америчке снаге на терену бити глуве, неме и слепе за оно што се дешава око њих, неспособне да комуницирају, примају обавештајне податке, па чак и функционишу пошто радио уређаји, електронски системи и оружје престају да функционишу.
Сваки рат са Русијом би затекао америчке снаге онеспособљеним у великом броју. Још осамдесетих година прошлог века смо рутински тренирали да прихватимо губитке од 30-40 одсто и наставимо борбу, јер је то била реалност модерне борбе против совјетске претње.
Тада смо били у стању да ефикасно парирамо Совјетима у погледу величине снага, структуре и способности.
То не би био случај ни у једном европском рату против Русије. САД ће изгубити већину својих снага пре него што буду у стању да се ближе конфронтирају са било којим руским противником, због дубоке артиљеријске ватре.
Чак и када се приближе непријатељу, предност коју су САД имале против ирачких и талибанских побуњеника и терориста ИСИС-а је прошлост. Наша тактика више није на нивоу – када дође до блиске борбе, биће изузетно насилна, а САД ће, више пута изаћи као губитник.
Али чак и ако САД успеју да победе у чудном тактичком ангажману против пешадије противника, оне једноставно немају моћ супротстављања огромном броју тенкова и оклопних борбених возила које ће Русија извести.
Чак и ако је противтенковско оружје у поседу америчких копнених трупа било ефикасно против савремених руских тенкова (а искуство говори да вероватно није), америчке трупе ће једноставно бити преплављене масом борбене снаге са којом ће се Руси суочити.
Осамдесетих година прошлог века, имао сам прилику да учествујем у нападу у совјетском стилу који су извеле специјално обучене трупе америчке војске – „ОПФОР“ – у Националном центру за обуку у Форт Ирвину, Калифорнија, где су се налазила два механизована пешадијска пука совјетског стила против Механизоване бригаде америчке војске.
Борба је почела око два ујутру. До 5:30 ујутро било је готово, америчка бригада је уништена, а Совјети су освојили своје циљеве. Постоји нешто око 170 оклопних возила које се спуштају на вашу позицију што чини пораз готово неизбежним.
Овако би изгледао рат са Русијом. Не би био ограничен на Украјину, већ би се проширио на ратишта у балтичким државама, Пољској, Румунији и другде. То би укључивало руске ударе на НАТО аеродроме, складишта и луке широм Европе.
То ће се догодити ако САД и НАТО покушају да Украјини придруже „свету обавезу“ из члана 5 Повеље НАТО-а. То је, укратко, самоубилачки пакт, закључује Скот Ритер за РТ.
Извор: Webtribune.rs
