ЕПИСКОП шабачки Лаврентије (88) упокојио се у Шапцу, четири дана пред рођендан (Савиндан). Рођен је 1935. године, као близанац, са братом Савом, у Богоштици код Крупња, када му је наденуто име Живко.
По завршетку Богословије и Богословског факултета у Београду једно време био је економ Богословије, потом свештеник на Купресу, а онда професор Богословије на Крки, где га је 1967. године затекла вест да га је Свети архијерејски сабор изабрао за епископа моравичког, викара тадашњег патријаха српског Германа. После две године, одлази са тог положаја, у расејање за епископа надлежног за западну Европу и Аустралију и Нови Зеланд, што је, данас, простор седам епархија СПЦ. У отаџбину се враћа, пре нешто више од 31 годину, на челу епархије шабачко-ваљевске, после упокојења свог предходника и некадашњег професора, владике Јована Велимировића, синовца владике Никола, на чијем челу је био све до задњег даха.
Редак је епископ који је епархију поделио на два дела, на шабачку и ваљевску, сматрајући, како је говорио, „да два човека могу увек више да ураде од једног“.
Највеће су заслуге овог најстаријег српског и хришћанског архијереја по годинама владичанског стажа (54) за објављивања сабраних дела светог владике Николаја Велимировића на чему је деценијама радио, па и у време када је имао за вратом злогласну Брозову Удбу због тога.
Свецу из Лелића посветио је Манастир у Соко Граду код Љубовије, где је поред осталог установио манифестацију „Моба“, која више од две деценије окупља нашу омладину из расејања и отаџбине, који уче о нашој прошлости, духовности, култури, историји, језику.
У родној Богоштици подигао је Манастир у оквиру кога је Дом песништва „Десанка Максимовић“, а у Касарским ливадама духовни, културни и спортски комплекс. Био је плодан писац из области духовности. Објавио је више књига у земљи и свету. Био је цењен у завичају, земљи, познат и признат на свим меридијанима. Говорио је енглески, немачки и руски перфектно.
Извор: Новости
