Глумац Владан Живковић преминуо је у 80. години након дуге и тешке болести, сазнаје „Блиц“.
Владан Живковић је рођен 1941. године у Београду, а осим неизбрисивог трага на пољу филма остварио се и као председник Удружења филмских глумаца Србије, као и у организацији Филмских сусрета у Нишу.
Заједно са Драганом Николићем играо је на сцени аматерског позоришта „Крсманац“, где је његов таленат уочио легендарни Жика Павловић, један од најзначајнијих филмских стваралаца ондашње Југославије, те је ангажовао обојицу за један филм, иако су још увек били студенти.
Владан се публици представио улогом Бубрега у култном филму „Кад будем мртав и бео“, а по завршетку студија добио је стални ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду, премда се није дуго задржао на „даскама које живот значе“ због посвећености седмој уметности, где је остао упамћен као један од најбољих епизодиста.
Наш познати песник Мирослав Мика Антић касних шездесетих написао је филмски сценарио инспирисан драматичним догађајима у Војводини, у првим годинама после ослобођења – реч је о (насилној) колективизацији, „чизмашима“ и њиховом терору, принудном откупу и отпору војвођанских паора, а на такве теме ондашња владајућа елита није гледала са одобравањем, најблаже речено. Упркос свему, Мика Антић је, у двострукој улози сценаристе и редитеља, успео да реализује „Доручак са ђаволом“ (1971), стилски и занатски не баш кохерентну али упечатљиву драму. У главној улози појавио се Бата Живојиновић, а Владан Живковић остварио је изванредну ролу младог поручника Милана, раме уз раме са Гидром Бојанићем.
Владан је својом појавом и глумом привукао пажњу и појединих иностраних филмских аутора; само током 1973. године Живковић се појавио у две енглеске копродукције, прво у остварењу „Две жене“, а одмах затим и у драми по мотивима романа Грејема Грина „Енглеска ме је створила“. Ту је млади глумац играо раме уз раме са Мајклом Јорком и Питером Финчом, тадашњим звездама британске кинематографије. Занимљиво је да је у оба поменута филма Владан тумачио улоге – Немаца!
Са Питером Финчом остаје у контакту и после рада на филму, а нешто касније Финчов агент у Лондону пристаје да заступа и Владана, коме се тако отвара и могућност да повремено заигра у страним продукцијама. Четири године касније, Живковић добија малу улогу и у познатој ратној епопеји „Гвоздени крст“ (1977) америчког великана Сема Пекинпоа. Ту је играо поред Џејмса Кобурна, Максимилијана Шела и легенде америчког филма, Џејмса Мејсона. Одмах потом следи и појављивање у опскурном зомби хорору „Дарк Ецхоес“, америчко-југословенској копродукцији.
Током седамдесетих година Живковић снима без предаха, по пет, шест пројеката у сезони. Хоће га сви – Жика Павловић, Здравко Рандић, Дејан Караклајић, Горан Марковић, Миомир Стаменковић, Здравко Велимировић, Горан Паскаљевић… Владан игра возача хладњаче у „Специјалном васпитању“, гастарбајтера који новајлијама држи „курс“ шведског у „Чувару плаже у зимском периоду“, партизанског борца у филмовима „Врхови Зеленгоре“ и „Девојачки мост“, конобара у „Двобоју за јужну пругу“, радника у кланици у комедији „Тигар“, команданта бригаде у „Сутјесци“, полицијског инспектора у кримићу „Позоришна веза“… Његове филмске улоге овако би могли да набрајамо у недоглед.
Осамдесетих година прошлог века Владан је играо и у великим ТВ копродукцијама – највеће две биле су серије „Мусолини“ (са оскаровцем Џорџом Скотом у насловној улози) и „Рат и сећања“ (са Робертом Мичамом). Живковић је често истицао да су сви ти велики глумци са којима је имао прилику да снима и да се дружи углавном непосредни, опуштени и сасвим обични људи.
Управо такве, непосредне и сасвим обичне, тзв. мале људе Живковић је најчешће глумио. И површни осврт на његову пребогату филмографију открива једну занимљивост – Владан готово никада није тумачио негативце, лоше момке; његови су ликови добре ћуди, често духовити и дружељубиви, па чак и онда када су у питању улоге официра, чувара, инспектора.
Владан Живковић снимао је такорећи без одмора, ишао је из улоге у улогу, из филма у филм. Само током 1982. године појавио се у осам играних филмова, не рачунајући телевизијске ангажмане. Неретко је радио и на два, три пројекта истовремено, баш као нпр. Бата Живојиновић или рецимо, легендарни Прежа Милинковић. Упркос толиком броју филмова, Владана су главне роле упорно заобилазиле. Временом, стекао је својеврсни ореол „вечитог“ епизодисте и тако је остало до данашњих дана.
За себе је волео да каже да је човек „старог кова“, Београђанин који воли да слуша шлагере, Арсена и Габи али и класичну музику.
У филмској каријери дугој четири деценије Живковић је овековечен на целулоидној траци у више од 70 играних филмова! Када се томе додају и бројне улоге у домаћим ТВ серијама и драмама, та бројка стиже до 130 улога! Играо чувара у у филму „Монтевидео, бог те видео“, али и код свог великог пријатеља Радоша Бајића у серијама „Шифра Деспот“ и „Пси лају, ветар носи“.
Извор: Блиц
