Апелациони суд у Нишу осудио је на казну затвора од шест година Београђанина Немању Стаменковића (20) јер је 4. јануара прошле године на Булевару Медијана у Нишу, возилом “ауди А6 Qуатро” усмртио Андреја Пренкљушаја (12) и Дејана Илића (48).
„Усвојена је жалба браниоца оптуженог и преиначена пресуда Основног суда у Нишу од 7. јула 2021. године само у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што се изриче казна затвора од шест година у коју се урачунава време које је провео у притвору од 5. јануара 2021. године. Остали део жалбе одбране као и жалба Основног јавног тужилаштва се одбијају као неосноване“, навео је Апелациони суд.
У образложењу одлуке, Апелациони суд подсећа да је оптужени пресудом Основног суда осуђен на казну затвора од седам година.
„Против првостепене пресуде жалбу су изјавили Основни јавни тужилац са предлогом да се пресуда преиначи а оптужени осуди на казну затвора од осам година и бранилац оптуженог који је тражио да се она укине и предмет врати Основном суду на поновно одлучивање или да му се изрекне казна у распону између две и три године. Након седнице већа, суд је установио да је жалба јавног тужиоца неоснована а жалба браниоца основана само у делу о кривичној санкцији“, наведено је у другостепеној пресуди.
Образлажући одлуку да Стаменковић на робији проведе годину дана мање, Апелациони суд је навео да сматра да на његовој страни има значајних олакшавајућих околности.
„Налазимо да првостепени суд није правилно одмерио казну, када је изрекао у трајању од седам година, јер није адекватно ценио олакшавајуће околности, конкретно животну доб оптуженог, те да је преценио отежавајућу околност, да је он професионални возач, с обзиром на то да се ради о формалној стручности а узимајући у обзир његово скромно возачко искуство. Са друге стране, неоснована је жалба тужиоца којом се тражи строжа казна јер се у њој не указују околности које је првостепени суд пропустио да оцени а које би допринеле тежој осуди оптуженог, с обзиром на то да је насилничку вожњу већ уважио као отежавајућу околност и дао јој адекватан значај“; наводи се у другостепеној одлуци.
Све остале наводе Стаменковићевог браниоца Апелациони суд је одбацио као неосноване. Између осталог, одбрана се жалила да је прекршен Закон о судским вештацима јер у у комисији Завода за судску медицине која се бавила Стаменковићем, били вештаци који нису запослени у овој установи. Међутим, суд је сматрао да тиме није прекршен закон, јер ова установа има право да за комисијско вештачење ангажује и стручњаке који код њих нису у радном односу.
Бранилац се жалио да током првостепеног поступка није са прецизношћу утврђена брзина “аудија”, али је суд сматрао да је и тај навод неоснован.
„На лицу места нису могли бити фиксирани материјални трагови који би водили егзактном утврђењу брзине кретања возила које је у садејству са непажњом оптуженог и његовом лошом проценом саобраћајне ситуације а с обзиром на скромно возачко искуство, довело до смрти детета и човека који нису допринели угрожавању јавног саобраћаја, јер су се за разлику од оптуженог, кретали прописно, стазом за пешаке. Навод одбране је неоснован јер је и њихов стручни сарадник брзину “аудија” определио на око 108 километара на час, на месту где је максимална дозвољена брзина 60 километара на час“, навео је Апелациони суд и подсетио да је могуће да је брзина била и већа с обзиром на то да је пуномоћник оштећених тврдио да је прорачунао да је Стаменковић возио и 150 километара на сат.
Осврћући се на исказе сведока, којима се бранилац такође бавио у својој жалби, Апелациони суд је навео да је један прихваћен као веродостојан а други само делимично.
„Првостепени суд је адекватно оценио исказ једне малолетнице као веродостојан јер је доследно износила сазнања да се оптужени и пре несреће небезбедно кретао, да је претицао друга возила те да га је она на то упозоравала и да је непосредно пре незгоде аутомобиле почео да се заноси. Она није имала разлога да оптуженог ни терети нити да га брани јер га је упознала тек кад је села у његово возило. Са друге стране, друга малолетница га је познавала, њен исказ на главном претресу је био другачији од оног који је дала након несреће па га је суд прихватио само у делу који је у складу са осталим доказима“, навео је Апелациони суд.
Такође, Апелациони суд је навео да је у првостепеном поступку правилно утврђено да је одбрана оптуженог да је контролу над возилом изгубио услед грчења мишића врата и тела услед страха да ће га ударити Н.Н. возило које се током претицања “тргнуло” ка њему, услед чега је изгубио оријентацију, неоснована и срачуната на избегавање и умањење одговорности. Ово из разлога што је комисија вештака медицинске струке утврдила да свест оптуженог непосредно пре и у моменту саобраћајне несреће није била компромитована .
Пресуда Апелационог суда је правоснажна, на њу постоји могућност изјављивања ванредних правних лекова који не одлажу њено извршење.
Извор: Нова
