Новак Ђоковић је депортован из Аустралије, десетак дана трајала је драма у Мелбурну која је изазвала мноштво реакција, пуно је било и негативних.
Појединци се нису либили да пређу границу, а сада и чувени дневни лист „Коријере дела Сера“ и аутор Сандро Веронези који је изнео низ увреда на рачун најбољег тенисера света.
„Ђоковић, победник без лепоте који сада може да изгуби све“, је сада наслов спорног текста, али тек након што је оригиналан наслов био „Српски спортисти умиру у лепоти, али Ђоковић може да умре на ђубрету“ што потврђује и његов траг у УРЛ коду!
Никола Поро, један од директора другог миланског дневника „Ил Ђорнале“, се огласио због ужасног текста на свом личном блогу и написао да је прво помислио да није реч о тексту из „Коријереа“ него о лажној интернет страници која се преваром служи именом познатог листа.
– Да ли вам се ово чини нормалним? Када сам прочитао овај наслов, на тренутак сам помислио да је то класични веб лажњак. Чинило се превише чак и за један таблоид који тражи виралне садржаје. После провере, међутим, морао сам да прихватим горку реалност. А и цео текст је написан једнако брутално као и наслов. Оно што писац Сандро Веронези пише о Новаку Ђоковићу у „Коријере дела Сера“ заиста је језиво – написао је Поро.
Сам текст је „Коријере дела Сера“ почео историјом српског спорта и нашем традиционалном „умирању у лепоти“. Подсетили су читаоце на лепе спортске приче наше земље, па и великог Пелеа који је желео да се опрости у мечу против Југославије, тадашњих „европских Бразилаца“. Уз то је подсетио и на чувене српске шахисте, Љубомира Љубојевића и Светозара Глигорића, наводећи да је последњи говорио како игра против фигура, а не шахиста с друге стране плоче. Већ је ту Веронези „поентирао“ поредећи Глигорићев стил са Роџером Федерером, као тенисером који „игра против лоптице, а не против играча с друге стране мреже“, док је Новак све супротно од Федерера и српских великана спорта.
– Новак Ђоковић је увек био супротност. Увек се одрицао лепоте, замењујући је нељудском физичком и психичком чврстоћом. Ако Федерер, можда, може да каже да не игра против противника већ против лопти, он је, напротив, увек имао за циљ да ментално разбије човека с друге стране мреже. Жетва трофеја и рекорди које је остварио дају му за право, али по цену систематског издавања традиције српског спорта. Способност да се одупре психофизичком напору учинила га је играчем способним да се одржи на броју 1 светске ранг листи дуже од свих осталих. А сада је на корак од (спортске) смрти, хиљаду миља од лепоте. Ђоковић је могао да избегне ударац који је добио у 34. години. У страху да не поквари сопствено тело пуштањем вакцине, изнео је све најгоре што човек може да покаже од себе: бахатост, лаж, површност, егоизам, непоштовање правила – пише Веронези за „Коријере“ и додаје:
– Сада му је много теже да уради праву ствар него пре месец дана када је било довољно да каже: „Пошто не намеравам да се вакцинишем, не могу да дођем у Аустралију да браним титулу освојену прошле године, то утврђује закон који сматрам неправедним, али који и поштујем“ Данас би морао да каже: „Лекција коју сам добио отворила ми је очи, извињавам се свима за неизрециво понашање које сам имао последњих недеља, сматрам се препорођеним и надам се да ме ово чини достојним да наставим своју каријеру“. Ништа мање од овога неће га спасити. И, можда, да се окружи другим људима, који би умели боље да га посаветују. Он, тако српски поносан, а тако далеко од српског поноса умирања у лепоти, више не може себи да дозволи да погреши, ако не жели да упропасти све што је освојио тако што ће умрети на сметлишту – завршава свој језиви коментар Веронези.
Аутор чланка у „Коријереу“ још сматра да Ђоковић треба да се извини што жели да настави своју успешну каријеру и да ће, ако то не уради, да „умре на сметлишту“.
– Донедавно смо били уверени да је љубав покретач света, као што рече велики песник (Платон у „Гозби“, прим. прев.). Откако су мејнстрим политика и медији инструментализовали пандемију, захваљујући пре свега друштвеним мрежама, одједном смо уронили у детињасто друштво где онај ко се не слаже са мном и ко ми „украде играчку“ одмах постаје „ружан и лош“. Мрзим га! Без милости. Осећај је, међутим, да је „Коријере“ заиста прешао игрицу. Јер кафанско брбљање је једно, друго је када се сва та мржња испољава на страницама једног од угледнијих италијанских листова. А нарочито када противник није чак ни политичар, већ спортиста – поручује на свом блогу Поро.
Извор: Блиц
