Доносимо вам причу о правом витезу, човеку који је био обичан по свему, само се разликовао по храбрости
Познати писац и српски песник Недељко Попадић забележио је једну причу из неких старијих времена – о части, поштењу и витештву.
Навикли смо да уз реч “Витез” стоје редови исписани о храбрости и јунаштву, али Милован, како се зове један од јунака приче о човеку великог срца, разумевања који је био далеко испред свог времена, а чини се, и данас је таквих људи као што је он био. Како је написао Поповић, све се наводно догодило у месту у околини Плава у Црној Гори.
Причу вам преносимо у целости.
– Била једном једна Стана. Био једном један Петар. Било је то пре сто година. Али Стану нису наменили Петру. Наменили су је њени другом. Милован се звао. И дође дан да се Стана уда за Милована. Пуче пушка. Наточи се вино. Запеваше сватови, поједоше, попише и паде ноћ. Она прва, брачна, најлепша.
Милован се скинуо и легао. Легао је и чека Стану која још увек седи на столици.
Дођи. – рече. Али Стана гледа у под. Тишина.
– Можда је с неким згрешила – помислио је Милован. Али ћу јој опростити. Нико неће ни знати.
-Дођи слободно. – поновио је.
-Не могу. – одговори млада.
-Била си већ с неким?
Не. Не…
-У чему је онда проблем? – упита младожења.
-Ја волим другог, – поче да плаче – ал ништа нисам имала с њим. Опрости. Молим те, опрости, морала сам да ти то кажем раније. Али сам мислила да ћу моћи. Сада видим да не могу. Не могу. Срце неће.
-Да дођем к себи… – рекао је Милован. – Када си га упознала?
-Никад нисмо ни реч прозборили. – одговорила је невеста.
-Не разумем…
Знам само да се зове Петар и да живи у суседном селу. Сваке недеље дође на коњу на пијац. А пијац је испод мог прозора. Већ недељама, у исто време, изађем на балкон и ми се гледамо.
-Само то?
-Довољно… – уздахну Стана и заплака још јаче.
-Добро, – рекао је несрећни Милован. – Спавај, причаћемо кад сване. Разумем те. Све је у реду.
У зору, кад је први петао најавио дан, Милован је већ узјахао коња. Кренуо је у суседно село, тог срећника Петра да потражи.
-Уђи, седи, само да се умијем… – рекао је човек кога Стана воли, висок, црн и наочит.
Седели су један преко пута другог. Куцнуше се две чашице.
-Којим добром, пријатељу? – упита Петар.
-Добро није за мене, ал за тебе јесте. И јесам ти пријатељ. – рече Милован, испи, па настави – Ја сам, као што си можда чуо, јуче оженио Стану…
-Чуо сам. – погледа Петар кроз прозор у крошње, низ које се сливала киша. – Али откуд овако рано, по овом невремену, код мене?
-Волиш ли је? – упита Милован.
Петар уздахну. Још једну насу.
-Не могу да одговорим на то питање. То је твоја жена и готово је сад.
-Ништа није готово. – рекао је Милован. – Нисам је ни пољубио. Као ни ти. Ако је волиш, пођи са мном и води је, нетакнуту.
-Човече… – рече Петар који осети како га облива зној. – Како да је водим… Није поштено. Шта ће рећи свет из оба села?
-Поштено је. А свет нек прича шта хоће. Не би било поштено да она пати. Ни ти да патиш. Ни ја да љубим што ми Бог наменио није. То не би било поштено. Него, волиш ли је?
-Волим.
Након сат времена, два човека су се на коњима пробијала кроз пљусак и стигла пред кућу Милована. А након два сата, Стана је ушла у нови дом.
-Ко је ово сине? – питала је мајка Петра, гледајући у лепу Стану, покислу, ненаспавану, збуњену и срећну.
-Седите… – рекао је Петар запрепашћеним родитељима и полако испричао све. Сви су ћутали. Мајка је кршила руке. На крају прозбори:
-Тај човек, тај Милован, он није човек. Он је витез, сине мој.
-Јесте, мајко.
-Е сада и ти буди.
-Како, мајко? – упита срећни Петар.
-Имам ли ја три кћери? Имаш ли ти три сестре? Хајд поново на коња, сине мој. Грех је да такав витез остане без жене. Иди и доведи га. Нек бира коју ће.
Након два сата, два човека, од којих један витез беше, јахала су по сунцу које је грануло изненада. Тако је Милован изабрао лепу Божицу и одвео је у дом, у ком је још увек мирисала постељина, неизгужвана и чиста. И једни и други су живели срећно, до краја живота.
Ову причу ми је причао мој брат (треће колено) Боро Бошковић из Тивта. Догађај се збио у једном селу код Плава, на северу Црне Горе, одакле је Боров и мој прадеда. А ви, који у љубав не верујете, знајте да ипак постоји. Лутају овим светом унуци и унуке јунака ове приче и можда траже вас.
Извор: Објектив
