Сага о Северном току 2, гасоводу између Русије и Немачке који се протеже дуж Балтичког мора, заглављена је толико дуго да је упоређена са кофером на аеродрому без ручке – немогуће је оставити га немогуће је пренети га
Већина ликова – Жан-Клод Јункер, Ангела Меркел, Матео Ренци, Дејвид Камерон, Петро Порошенко – напустила је политичку позорницу. Само један политичар је преживео целу причу: Владимир Путин, руски председник и господар завади па владај, пише британски Гардијан.
Први пут најављен 2015. године, гасовод вредан 11 милијарди долара (8,3 милијарде фунти) у власништву руског енергетског гиганта Гаспрома који подржава држава изграђен је за транспорт гаса из западног Сибира, удвостручавајући постојећи капацитет гасовода Северни ток 1 и одржавајући топлину 26 милиона немачких домова за приступачну цену.
Ипак, једина ствар коју овај гасовод није, како је тврдила бивша немачка канцеларка Меркел, јесте чисто комерцијални пројекат. То има огромну геостратешку последицу, са сваким инчом цеви вођену политичку и правну битку.
Заиста, неколико инжењерских пројеката је покренуло толико питања: рестаурација пост-совјетског царства, климатска криза, америчко малтретирање Европе, немачки емоционални загрљај Русије, законска овлашћења Европске комисије, корпоративно лобирање, предвиђање енергије и Гаспромов монополистички модел. Његови најжешћи критичари описали су га као модерну издају у рангу пакта Молотов-Рибентроп из 1939. године.
Предајући Путину такав потенцијални утицај на европску енергетску безбедност, тврди се, гасовод од 1.200 км оставља слободну Европу на милост и немилост. Ако Путин жели нову Јалту, ново гранично решење са Европом, онда су гас и зависност Европе од руских резерви постали средство да се то постигне. Критичари Северног тока 2 кажу да се не ради толико о стварању додатних капацитета, колико о замењивању главног постојећег пута за руски гас у Европу, који пролази кроз Украјину.
Изградња гасовода је завршена у септембру након многих одлагања и правних препрека. Али управни одбор Гаспрома сада чека коначну законску дозволу немачких регулатора да почне да шаље гас захвалним немачким потрошачима, ироничан је аутор Гардијановог чланка. Та дозвола је постала предмет раних сукоба унутар нове немачке коалиције, додатно појачаних Путиновим претњама суверенитету Украјине која се плаши да ће је, заобилазећи је, нови гасовод лишити преко потребних транзитних такси које вреде чак 4 одсто њеног БДП-а.
Кијев је такође тврдио да ће гасовод повећати руску контролу и удео на европском тржишту гаса и стога дати Путину шансу да „стави своју чизму на душник Европе“. Гасовод има годишњи капацитет од 55 милијарди кубних метара – више од половине од 95 милијарди кубних метара гаса које су Немци потрошили до 2019.
Украјина је нашла спремне савезнике за свој циљ у Пољској, балтичким државама, са закашњењем Италији, Великој Британији и, што је критично, Европској комисији. Лобирање Кијева довело је у децембру 2019. до увођења америчких санкција у складу са Законом о заштити енергије Европе (ПЕЕСА). То је значило да је изградња гасовода обустављена на годину и по, пошто је извођач радова у швајцарском власништву који је постављао гасовод одустао. Толика је била забринутост немачке владе да је у приватном писму од 7. августа 2020. Олаф Шолц, тадашњи министар финансија, а сада немачки канцелар, предложио тадашњем министру финансија САД Стивену Мнучину да Немачка финансира изградњу два терминала за течни природни гас у Немачкој са чак милијарду евра (856 милиона фунти) у замену да САД окончају своје ометање Северног тока 2. САД су дуго лобирале за већи извоз ЛНГ-а у Немачку.
Доналд Трамп је одбио немачку понуду, рекавши Меркеловој да мора да престане да храни звер. На самиту НАТО-а 2018. пожалио се: „Немачка ће имати скоро 70 одсто своје земље под контролом Русије са природним гасом. Реци ми, да ли је то прикладно? Требало би да се чувамо Русије и да Немачка плаћа милијарде и милијарде долара годишње Русији.“
У почетку је приступ Бајденове администрације био континуитет, копирајући чврсту линију коју је усвојио Трамп и позивајући Европу да не буде рањива на руске енергетске уцене. Али до маја, линија је омекшала. Немачка дипломатија је била на делу. Ентони Блинкен, амерички државни секретар, одустао је 19. маја од санкција извршном директору Северног тока 2 Матијасу Варнигу и блиском Путиновом пријатељу, објашњавајући да жели да да времена да дипломатија проради. До 7. јуна Блинкен је рекао да је нафтовод свршен чин, а 21. јула, недељу дана након састанка са Меркеловом у Белој кући, Бајден је у потпуности укинуо санкције као опроштајни поклон за њу.
Према споразуму који је Меркелова постигла са Бајденом, Немачка је обећала да ће настојати да продужи руско-украјински споразум о транзиту гаса на 10 година, као и да допринесе 175 милиона долара новом зеленом фонду за Украјину како би побољшала своју енергетску независност помоћу обновљивих извора енергије.
Бајден је овог пролећа одлучио да да свој невољни благослов нафтоводу, управо у време када је Путин први пут почео да гомила трупе на граници Украјине. Он је такође дао зелено светло у тренутку када је немачка партија Зелених, која се одлучно противила гасоводу и одлучна да Немачку поведе у новом спољнополитичком правцу, успела у анкетама да постане највећа странка уочи септембарских избора. Било је чудно време да Вашингтон пошаље поразни сигнал Аналени Бербок, лидерки Зелене странке, и она се није устезала у критиковању Бајденове одлуке као оне која ће поделити Европу.
Бајден је такође учинио мало да одбије љуте републиканске сенаторе који подржавају санкције Гаспрому као нужност националне безбедности. Сенатор Тед Круз, републиканац из Тексаса који је аутор закона којим се налажу санкције САД за пројекат гасовода, одбацио је Бајденову логику.
Као одмазду, Круз је послао писма немачким фирмама које раде на пројекту претећи санкцијама које ће уништити њихове компаније. Такође је стопирао све Бајденове номинације за високе положаје у Стејт департменту, ометајући америчку дипломатију. Овај потез довео је више од 30 кандидата у неизвесност, остављајући многе земље без потврђених америчких амбасадора.
Бајденова рачуница је била разумљива. Желео је да поправи ограде са Немачком и да тражи њену подршку над Кином. У том процесу знао је да ће узнемирити Украјину, али, као што је показао са Аукусом – Индо-пацифичким безбедносним пактом који је искључио Французе – Бајденов тим за националну безбедност је прилично вољан да одврати савезнике у интересу фокусирања на великог стратешког конкурента – Кине.
Немачки Зелени су такође били дубоко разочарани што је Стејт департмент прогутао аргумент немачког дипломате да је гасовод незаустављив.
За то време, Франк-Валтер Штајнмајер, немачки председник, на пример, брани пројекат цитирајући изреку Хенрија Кисинџера да добре дипломате траже додирне тачке у спољној политици „како би лошу садашњост претвориле у бољу будућност“. Бивши немачки министар спољних послова Хајко Мас, такође из СПД, представио је нафтовод као средство за одржавање контакта са Русијом. „Стратегија спаљених мостова“
Највећи ентузијаста била је Мануела Швесиг, премијерка Мекленбург-Западне Помераније, која се више пута сукобљавала са Зеленима. Нафтовод долази до копна у њеној држави у морској луци Мукран, на самом североистоку Ригена. Она је била водећи заговорник, слави Дан Русије сваке године и чак је основала фондацију за заштиту фирми од америчких санкција, која носи назив Фондација за заштиту климе и животне средине. Швесигова лична популарност није нарушена овом подршком за гасовод.
Најважнији потенцијални савезник Бербокове и Зелених су Европска комисија и закон. Годинама су комисија и Гаспром били у завади. Руска компанија је покушала да избегне регулаторну мрежу ЕУ тврдећи да се енергетска директива из 2019. не примењује на гасовод. Гаспром је пропао, а сада ће немачком регулатору заједно са ЕУ требати шест месеци да одлучи да ли гасовод испуњава законе ЕУ. Друге компаније су добиле дозволу да изнесу свој случај немачком регулатору, укључујући украјинског оператера гасне мреже ГТСОУ и пољског ПГНиГ.
Читав низ регулаторних захтева ЕУ о приступу трећих страна, раздвајању власништва и транспарентности тарифа долази у игру. Раздвајање захтева да се власници гасовода разликују од добављача гаса који тече у цевима, чему се Гаспром противи.
„Јасно је да се европски енергетски закон такође примењује на овај пројекат, раздвајање трговине и транспорта је јасно прецизирано“, рекао је Свен Гиеголд, нови утицајни немачки државни секретар за економска питања у министарству за климатске промене.
У земљи у којој је владавина права важна, Хабек такође види начин да убије пројекат: „Циљ закона је да спрече монополе и зависности. Мрежа и рад морају бити одвојени и за овај цевовод, а то није случај. Под последњом савезном владом је био велики политички притисак да одобри Северни ток 2. Чак и тако, он није у функцији. Федерална агенција за мреже ће проверити документе у складу са законом – како и треба”.
Чека се мајка свих правних битака, а у међувремену своју судбину чека кофер без ручке, закључује Гардијан.
Извор: Информер.рс/guardian
