Коронавирус ипак не инфицира људске мождане ћелије, саопштено је у магазину Cell после истраживања тима научника из Белгије и Немачке. Ово истраживање даје нову наду да штета коју Sars-CoV-2 вирус ипак није „дубинска“, и да су потенцијалне дугорочне последице лакше него што се страховало.
Нова студија је дошла до резултата који су различити од неких ранијих, где се тврдило да вирус инфицира неуроне у мембрани која се граничи са горњом носном шупљином, преноси Гардијан.
Мембрана, позната као олфакторна мукозна мембрана, је место на којем се вирус прво задржава кад га удахнемо. У њој се налазе олфакторни сензорни неурони, који су одговорни за подстицање осећаја мириса. Они су уско везани са помоћним, такозваним сустентакуларним ћелијама. У овом истраживању научници су открили да вирус инфицира ове сустентакуларне ћелије, али не и неуроне.
– Ово је критична разлика – рекао је аутор студије Петер Момбертс, директор Одсека за неурогенетику Института Макс Планк у Франкфурту.
– Кад верујете да олфакторни неурони могу да буду инфицирани, кратак је пут у олфакторне сијалице, а онда сте већ у мозгу.
„Олфакторна сијалица“, у предњем делу мозга, је место где се прво обрађују подаци из неурона који се тичу мириса. Ако вирус продре у ову структуру, могао би теоретски да се прошири и у дубље регионе мозга, у којима би могао да изазове трајну штету, поготово имајући у виду чињеницу да се већина неурона не регенерише ако се уништи.
Али добре вести су да, пошто вирус изгледа напада само помоћне ћелије, овакве дугорочне штете ипак неће бити. На овај начин је објашњена и олфакторна дисфункција која се јавља код око половине пацијената са ковид-19. У око 10 одсто случајева, губитак мириса је дуготрајан, можда чак и перманентан.
Момбертс каже да би ово могао да буде резултат разграђивања помоћних ћелија неурона, чак и у случају да сами неурони нису инфицирани. Могу због овога функционисати смањеним капацитетом, или уопште не функционисати, док се помоћне ћелије не регенеришу.
Научници нису истраживали друге неуролошке симптоме ковида, као што су замор или „мождана магла“, који су карактеристични за „продужени ковид“. Нико не доводи у питање тезу да вирус утиче на централни нервни систем: дебата је само око тога да ли су ови ефекти присутни због тога што вирус напада и неуроне или само неки индиректни механизам.
Резултати овог истраживања ће вероватно бити оспоравани, због потешкоћа изучавања догађаја на молекуларном нивоу у тренуцима после инфекције. Раније студије су рађење на животињама, на кластерима нервних стем ћелија одгојених у епрувети и на ткиву преминулих ковид пацијената. Тренутна студија је највећа до данас која се радила на ковид пацијентима, и примењена је нова техника испитивања ових раних догађаја.
Лаура ван Гервен, неурорихург на Католичком Универзитету у Леувену у Белгији, иначе ауторка истраживања, применила је једну врсту операције базе лобање како би узела ткиво олфакторне мембране и сијалице ковид-19 пацијената после сат времена од њихове смрти. Код 30 пацијената, утврђено је да се вирус још увек размножава, што значи да су пацијенти умрли у акутној, заразној фази болести.
– Ово је без дилеме најтемељније испитивање људског олфакторног ткива после смрти – рекао је Стјуарт Фајерстајн, неуробиолог са Колумбија Универзитета у Њујорку.
Али он је рекао да резултати не показују много нових ствари, кад је реч о томе на који начин ковид-19 изазива олфакторну дисфункцију.
– Они не показују било какву штету на олфакторним нервима, или њихово проређење, или да су ови нерви у близини инфицираних помоћних ћелија на било који начин различити у односу на нерве који нису у близини инфицираних помоћних ћелија – рекао је.
Деби ван Риел, вирусолог са Универзитета Еразмус у Ротердаму, такође је похвалила ригорозност испитивања, али је рекла да је тврдња аутора да Sars-CoV-2 не инфицира неуроне „прилично смела“. Код само 6 од 30 пацијената вирус је пронађен у самој олфакторној мукози. „Све у свему, бројке су премале да би се дошло до било каквих јаких закључака“, рекла је.
Али чак и да ова студија није последња реч о ефектима ковида на мозак, она индицира да нису истинити ни почетни, песимистички извештаји. Ако су њени закључци тачни, они који осећају симптоме губитка чула мириса могу бити сигурни да им вирус није утицао на мозак, и да ће будуће терапије које ће таргетирати њихове сустенкуларне ћелије поправити или излечити њихово стање.
Извор: информер.рс/телеграф.рс
