Водитељка „Дневника“ на РТС-у Милица Недић проговорила је о својој вишемесечној и тешкој борби са корона вирусом.
Милица је открила зашто је њена борба са короном била тешка, а истакла је да у њеном случају, лекари нису смели да дају прогнозе док јој нису рекли „Срећно“ и „Довиђења“, по изласку из болнице.
– И сама болест и сам опоравак – били су озбиљни. Болест је дошла уочи друге вакцине, све је то заиста било веома озбиљно, велика опомена, изузетно тежак испит, најтежи животни испит – рекла је у РТС Ординацији Милица, а затим испричала кроз шта је све прошла.
– Ја сам тог викенда радила, 20. фебруара, а 21. фебруара сам ја већ била у болници у ковид центру. Ја сам тог дана радила и уређивала дневник, само сам осетила тог дана неку нелагоду, малаксалост, неку слабост, неку језу кроз организам, и једва сам завршила Дневник, рекла – довиђења поштованим гледаоцима и схватила да једва могу до куће да дођем – рекла је водитељка.
Милица је испричала да је убрзо кренуо кашаљ и да је почела да губи глас. Најпре је, како каже, помислила да је у питању премор и стрес, али онда је током ноћи кренула блага температура. Јавила се лекару, рендген је показао да нема упале плућа, и опорављала се код куће три дана уз антибиотик. Ипак, стање се погоршавало и четвртог дана, већ је била смештена на Интензивној нези болнице „Драгиша Мишовић“ са обостраном упалом плућа.
– Температура није престајала и та слабост, малаксалост, бол мишића и костију… Уме човек да буде слаб и малаксао, али ово је нешто потпуно другачије. То је нешто што неко ко није прошао неће разумети, то је заиста потпуно један други организам којим ви не владате – објаснила је водитељка, која је у болници провела две недеље борећи се са короном, али паралелно и са бактеријом клостридијом.
– Десет дана температуре 40 степени, лекари кажу – један лек, други лек, трећи лек – падне, па скочи и тако целу ноћ… Лекари кажу да нека правила и искуства кажу да – издржим десет дана, после којих би требало да се смањи температура, са терапијом која ми је промењена. И они су били изненађени колико је то трајало, и колико сам имала снаге да се борим. Онај велики гвозден болнички кревет, он се тресе од грознице и удара у зид – описала је Милица кроз шта је прошла и додала:
– Тај напор и труд лекара, брига у сваком тренутку према сваком пацијенту, рад сестара, њихово даноноћно трчање, непланирани хитни случајеви, рад у скафандерима, где се види како им цури зној са лица, а видите и сузе на њиховом лицу када изгубе пацијента у једном дану… У тим ноћима, ви само чујете санитет који из сата у сат довози нове пацијенте. То су неке слике и ситуације које једноставно, морам рећи, остављају ране у вашем срцу и у мислима.
Милица је из болнице изашла средином марта, а истиче да су јој, оквирно, били потребни и април и мај да „профункционише“.
– То значи да могу да устанем, да урадим понешто сама у кући, да себи спремим нешто да поједем, да скувам чај, кафу, а негде у јуну сам кренула да мало интензивније излазим и да шетам. Препорука је да, од толиког мировања, се шета, али симптоми трају. Ја јесам добро, али ја и даље осећам симпоме који су значајно мањи него што су били, тај неки замор, премор, бол мишића и зглобова, лупање срца које се појави често ноћу, из чиста мира… – рекла је Милица, а затим се осврнула на период током којег је имала и постковид симптоме.
– Требало је да идем на годишњи одмор на море, али вратила се нека постковид варијанта током десет дана, у форми респираторне инфекције, интензивног кашља, синузитис, ларингитис, фарингитис… без температуре – рекла је водитеља и додала да је у међувремену добила и другу дозу вакцине.
Фото: Pixabay.com
Извор: Еспресо
