СВЕ што се недавно догодило на Цетињу направљено је по већ виђеном сценарију у Украјини.
Председник Црне Горе Мило Ђукановић и његови сарадници нису никакви верници и не интересује их православље, они желе да имају послушну цркву коју би могли да контролишу. Помоћу те, своје цркве, Ђукановић сматра да би дефинитивно „одвојио“ Црну Гору од Србије. Иако су сада то две самосталне државе тешко је одвојити два народа, тим пре што се много оних који живе у Црној Гори и у Србији декларишу као Срби.
Угледни московски професор, др Борис Александрович Шмељов, овако, у разговору за „Новости“, коментарише све што је почетком септембра претходило устоличењу митрополита црногорско–приморског Јоаникија. Овај изузетан познавалац прилика на Балкану, некадашњи службеник Амбасаде СССР у Београду, данас први човек Центра спољне политике Русије при Институту економике Руске академије наука, указује да је у Црној Гори „пат-ситуација“ зато што, како истиче, актуелна влада није у стању да покрене борбу против криминала и зада озбиљан ударац онима који су деценијама владали том државом и, злоупотребљавајући власт, приватно се богатили:
– Два су разлога што Мило Ђукановић мора да оде са политичке сцене. Први је тај што је предуго на власти, а други што су он и његово окружење током периода владања постали најбогатије породице у тој малој држави. Да је боља и енергичнија садашња влада, одавно је требало да се отворе процеси у којима би Ђукановић и његово окружење морали да докажу порекло свог богатства. Али, садашњи премијер Кривокапић је можда добар универзитетски професор, али слаб је политичар.
Својевремено сте се срели и разговарали са Ђукановићем у Подгорици?
– Било је то доста давно, али је и тада отворено говорио да жели самосталну Црну Гору… и тада је понављао исте фразе као и сада. Јасно је да Ђукановић и људи око њега траже место тој малој држави на међународној арени.
Слажете ли се са прогнозом да ће Ђукановић завршити каријеру као некадашњи хрватски премијер Санадер који је због злоупотреба осуђен на затвор?
– Таква прогноза је сасвим могућа јер је много примера како се Американци и Запад одричу некадашњих верних слуга кад им више нису потребни. Они се тада правдају да им нису потребни компромитовани људи и да такви морају да напусте политичку сцену.
Иако су победили на изборима захваљујући и томе што су говорили о нормализацији односа са Русијом, сада неки чланови владе у Подгорици говоре о потреби спречавања „малигног утицаја Русије и Кине у Црној Гори…“?
– Свима је јасно да никаквог малигног утицаја Москве и Пекинга нема, али тако се неки чланови црногорске владе удварају Западу понављајући њихове мантре. Русија има суздржан став управо да је у Подгорици не оптужују да им нешто намеће. А ти чланови нове владе би требали своје оптужбе да конкретизују. Не очекују ваљда да Москва забрани оним грађанима Црне Горе да не воле Русе и Русију и забораве на вековно пријатељство. Осим тога, није им Кина силом дала кредите.
Мислите ли да би ситуација са устоличењем митрополита Јоаникија могла да има негативне последице и у односима Београда и Приштине… неки албански политичари говоре да интронизација српског патријарха Порфирија не треба да се одржи у Пећкој патријаршији?
– Све зависи од ЕУ и САД. Ако Запад нареди руководству у Приштини да не прави проблеме и да се свечани чин обави у Пећи, Албанци ће морати да попусте јер већ сада својом непослушношћу нервирају утицајне западне политичаре. Запад је даровао Албанцима ту фантомску државу и поготово Американци, који су им били главна подршка, могу и да смире ситуацију.
У Белорусији и Русији су у току заједнички велики маневри. Председници Путин и Лукашенко недавно су усагласили и 28 заједничких програма у разним сферама. Значи ли то да се ситуација око Белорусије смирује?
– Запад и његови сателити се неће смирити, али нема никакве опасности од било какве војне интервенције. Белорусија је руски савезник, и то одлично знају на Западу. Друга је ствар перспективе Александра Лукашенка. Он је сам изјављивао да је предуго на власти. Када ће стварно напустити председничку функцију, то једино он зна. Лидери опозиције који су побегли у иностранство, објективно не могу да га сруше. Мислим да ће Лукашенко кренути путем дугогодишњег председника Казахстана Нурсултана Назарбајева који је препустио председничку функцију човеку којем верује, а он из сене и даље има политичку моћ и контролише ситуацију. Да је таква комбинација могућа потврђују и речи Лукашенка, који је недавно говорио да има људи који би могли да га успешно замене.
У Кијеву све више говоре о могућем сусрету председника Зеленског са Путином. Ако до њега и дође, колико је реално очекивати било какав резултат?
– Тешко је уопште организовати сусрет Путина и Зеленског јер је немогуће саставити дневни ред, с обзиром на то да су ставови о главним питањима толико различити да је компромис немогућ. Мислим да је амерички председник Бајден сугерисао Зеленском да се сретне са Путином и покуша да пронађе било какав компромис. Добро је познато да руководство Русије сматра да је, после референдума о повратку Крима матици Русији, та тема заувек решена. То што Зеленски у Кијеву одржава скупове на којима заједно са представницима европских земаља машта о повратку Крима је прича за домаћу употребу. Нико озбиљан у то не верује. Једино о чему Путин и Зеленски могу постићи договор је то да се побољшају економски односи двеју земаља, што је у интересу Украјине и Русије.
Мада су Зеленског неки генерали упозоравали да немају реалне шансе у евентуалном рату са Русијом, његово окружење све чешће говори да је њихова армија сада јака и да могу војно да поврате исток Украјине?
– Рата сигурно неће бити јер је Запад охладио Зеленског када му је објашњено да не очекује да ће се они умешати у тај сукоб. Американци су му јасно казали да не намеравају да шаљу трупе САД да ратују у Украјини. То не може да очекује ни од европских сила.
После америчке бруке и одласка из Авганистана многи су почели да спекулишу о томе може ли Вашингтон сада да испровоцира жаришта и Русији и Кини?
– Тако брз долазак на власти талибана изненадио је не само Американце, већ многе у свету. Веровало се да ће руководство у Кабулу барем једно време задржати власт. Русија је научила историјску лекцију из совјетског времена, па је зато Путин казао да се Москва војно неће мешати, али да неће ни дозволити да талибани крену преко граница на постсовјетски простор. Русија је спремна да економски сарађује и да пружи хуманитарну помоћ као и Кина, али никакве војне интервенције неће бити.
Како објашњавате чињеницу да је Русија одбила да заједно са земљама Г-7 расправља о Авганистану?
– Москва не жели да, са онима који су имали своју војску у Авганистану, сада дели одговорност за ту земљу. Они сами треба да виде како да оперу образ пред светом и својим народом. Американци сада могу да блокирају авганистански новац и да Кабул уцењују што се тиче хуманитарне помоћи која би ишла преко међународних организација. Нажалост, политичка атмосфера у Авганистану се брзо неће смирити.
ОДНОС БИВШИХ ПРЕМА СРБИЈИ
Како коментаришете то што су за време нереда комита на Цетињу Ђукановића подржали и неки политичари из региона, попут бивше шефице дипломатије Хрватске Весне Пусић?
– Они Ђукановића подржавају јер овај жели да црногорску државу што више удаљи од Србије. Подржавајући Ђукановића, они заправо показују свој однос према Србији.
ПУТИН – ОДЛУЧАН
Зеленски је, уверен је проф. Шмељов, добро запамтио Путинове речи – да Русија неће оставити саме становнике Донбаса:
– Усијаним главан у Кијеву Путин је поручио да би ако крену у рат, могли би да изгубе државу.
