Епидемија инфекције Ковид-19 још увек није завршена и борба са вирусом увелико траје. Оно што нас све занима је када ће вирус нестати и када ћемо се вратити нормалном животу? Вакцине су ту, решење је ту, али нешто мање од половине популације још увек не приступа вакцинацији, што нам додатно отежава борбу и дозвољава опстанак и мутацију вируса.
Доц. др Ана Банко, вирусолог са Института за микробиологију и имунологију Медицинског факултета у Београду, за „Блиц“ каже да је најизвесније да ћемо се у неком тренутку вратити у нормалан живот, али је далеко теже одговорити на питање када ће се то и десити.
– Ако се вратим на одговоре које сам на исто питање давала непосредно након одобрења вакцине против КОВИД-19, у њима су моје процене да ћемо о крају пандемије моћи да размишљамо тек 2022. године. Иако смо тада разговор водили у атмосфери почетног оптимизма поводом проналаска вакцине, некима се ова 2022. година чинила далеко. Међутим, очигледан је био реални изазов како обезбедити капацитете свеобухватне а брзе имунизације светске популације. Али изазов мотивације довољног броја становништва да се вакцином заштити од фаталних последица инфекције САРС-ЦоВ-2 у том тренутку није могао бити довољно сагледан. Зато је, ако ме сада питате, 2022. година и даље година када ћемо моћи да размишљамо о крају пандемије, али сигурно не и година када ћемо тај крај прогласити – објашњава доценткиња Банко.
Како даље објашњава, најбоља варијанта за завршетак борбе са пандемијом је очигледна, па чак и на дохват руке, а парадоксално ми је да је као заједница одбијамо.
– Дакле то је вакцинација, којом ћемо пре свега спречити умирање, затим растеретити здравствени систем, потом зауставити или успорити ширење вируса, и коначно онемогућити вирусу да се мења и постаје отпорнији и потентнији. Оваква варијанта није никаква непознаница у историји медицине, само се треба подсетити које су све вирусне инфекције искорењене или сузбијене односно исконтролисане захваљујући вакцинацији.
Са друге стране, сценарио одбијања вакцинације, односно недовољног одзива за вакцинацију, омогућиће вирусу да се шири и мутира у довољном броју осетљивих домаћина, на глобалном нивоу. Овим ће се обезбедити континуитет у стварању нових сојева вируса, отпорнијих од њихових претходника. С обзиром на то да имунитет ни код вакцинисаних, ни код оних који су инфекцију прележали није дуготрајан, ово ће нас увести у зачарани круг у којем ћемо се можда сусрести са далеко отпорнијим и опаснијим сојевима од оних које су до сада идентификоване. Од вуханске, преко алфа па све до делта варијанте, вирус јесте еволуирао у том смеру, објашњава вирусолог.
Како даље додаје наша саговорница, овај вирус представник је познате фамилије Цоронавируса која циркулише међу животињама, а од 60-их година прошлог века неке од врста се успешно прилагођавају на човека и њихов опстанак се одржава у хуманој популацији. Зато није никакво изненађење ни појава новог коронавируса међу људима као ни пандемија коју је нови вирус изазвао.
– Иако овај вирус не изазива високу стопу смртности, његова доминација последица је високог потенцијала ширења. На нашу жалост, овај потенцијал вишеструко расте са стварањем нових сојева током вирусне еволуције. Тако је делта сој чак неколико пута трансмисибилнији од оригиналног вуханског соја. Он се, осим са оболелих, преноси и са асимптоматски инфицираних, али и вакцинисаних особа. На крају бих додала, да превелика изненађења и страх немам од самог вируса, али га имам од оног што су последице ширења дезинформација, неразумевања основних постулата природе, и коначно неповерења у науку и медицину. САРС-ЦоВ-2 неће нестати сам од себе, за то је имао прилику. Ако не верујемо науци, можда се можемо осврнути на историју, катастрофалне последице великих пандемија, али и фантастичне резултате које имамо захваљујући бројним вакцинама које користимо – поручује доц.др Ана Банко, вирусолог са Института за микробиологију и имунологију Медицинског факултета у Београду.
Извор: Блиц
