Амерички председник Џо Бајден поново приказује Русију као сломљену силу, чија економија не производи ништа осим нафте и гаса, али Американци се надају да он у ствари не мисли тако. Чињеница да то није истина само је пола проблема. Понављајући ову мелодију, амерички лидери доводе себе у проблем јер руски председник Владимир Путин у исто време и мрзи и обожава то што је Русија потцењена, пише Блумберг
Бајден је 27. јула о Путину рекао следеће: „Разговарао сам са господином Путином и сада има стварних проблема. Он влада економијом у којој постоје само нуклеарно оружје, нафтни извори и ништа друго. Ништа. Њихова економија – шта је то? – осма је у свету. Он зна да има проблема, а због овога је, чини ми се, само још опаснији. “
Такви разговори у америчким политичким круговима имају дугу историју. На пример, покојни сенатор Џон Мекејн је волео да назива Русију „бензинском пумпом која се претвара да је држава“. Међутим, стварност је сасвим другачија.
Према Међународном монетарном фонду, Русија је на 11. месту у свету по номиналном БДП -у у доларима, а на 6. по паритету куповне моћи, само незнатно иза Немачке.
Званична руска статистичка агенција Росстат недавно је проценила пуно учешће нафте и гаса у руском бруто домаћем производу, укључујући њихове доприносе другим секторима, и достигла је 15,2% 2020. године, у поређењу са 21,1% 2018. године. Овај сектор има 8% удела у БДП -у САД -а.
Русија није извозна велесила, али она има довољно велико домаће тржиште да одржи једну од највећих светских и, што је важно, најотпорнијих економија. Путинови економски менаџери успешно истискују више готовине из домаће економије, а мање из енергетских извора. Русија и даље зависи од нафте и гаса за 27,9% прихода свог федералног буџета, али се овај удео значајно смањио последњих година; у 2020. години, комбиновани приходи од пореза на додату вредност, акциза и пореза на приход предузећа премашили су, први пут у историји Русије, доприносе „угљоводоника“ у буџет.
Другим речима, Путин нема „стварних проблема“ са руском економијом, осим неравнотежа, корупције и анемичног раста. Нејасно је и зашто би га наводни економски очај „учинио опаснијим“; истинске тешкоће су заправо учиниле совјетске и руске лидере поводљивим, а не агресивним крајем 1980 -их и до 2000 -их.
Дакле, ако је Бајден мислио оно што је рекао, он је лоше информисан и извлачи закључке из лоших информација које је упио. То може довести до непријатних последица.
Путин не прихвата омаловажавање у јавности, што је Бајденов бивши шеф Барак Обама открио на штету америчких интереса. Када је Обама Русију назвао „регионалном силом“, Путин није крио да да то сматра „непоштовањем“; убрзо након тога САД су се бавиле руском интервенцијом у Сирији која је пореметила њене блискоисточне планове и показала да би Русија могла да пројектује моћ далеко изван своје непосредне близине. Ако се верује да се Русија успешно умешала у председничке изборе у САД -у 2016., као што изгледа то раде многе демократе, та пројекција може досећи чак и до Беле куће.
Динамична, отворена економија која производи популарну робу широке потрошње или софтвер није, као што је Путин уверљиво показао, предуслов за геополитичку моћ. Пробијање изнад сопствене економске тежине релативно је једноставно када има довољно новца за иновативно наоружање и када ауторитарни политички систем предвиђа брзе, често лично мотивисане одлуке. Потцењивање вештог играча попут Путина са огромном земљом на располагању не само да га љути – оно га оснажује да у свакој прилици нападне. С обзиром на то да је ситуација у Украјини још увек неизвесна, америчко војно присуство на Блиском истоку све мање, а већи део Африке у немирима, редовно ће се пружати могућности за ширење руских интереса. Русија ће неке освојити – као у Сирији и, вероватно, Венецуели – и изгубити неке, као у Либији и на Западном Балкану, али ће то увек представљати велику претњу западним интересима, оцењује Блумберг.
Друга тактика
На срећу САД, Бајден можда не потцењује Русију онолико колико људи мисле, а свакако не као Обама.
На почетку самита с Путином у јуну, на пример, Бајден је описао САД и Русију као „две велике силе“ – ништа од тог „регионалног“ посла, како је тријумфално приметила Путинова подршка . Међутим, Бајден је тада имао агенду: није желео да самит буде потпуна катастрофа. А сада, са својим новијим омаловажавајућим примедбама, имао је и агенду: да одбаци критике у вези са његовим договором са немачком канцеларком Ангелом Меркел, који је руском гасоводу за Немачку, Северни ток 2, омогућио да иде упркос ранијим покушајима САД да блокирају то…
Ако раздвојимо поступке од речи, Бајденов састанак са Путином, ублажавање притиска на Северни ток 2 и одбијање да директно окриви руску владу за велике недавне кибернетичке нападе на америчке циљеве, знакови су да ће Бајден Путину указати више поштовања него Обама и то из опреза.
Изгледа да није натеран да „поништи“ понижење, али се труди да покаже да ће одговорити на непријатељске акције Путина. С Путином би то требало да буде ефикаснија стратегија од ниподаштавања: ако зна да га озбиљно схватају као претњу, биће пажљивији у разматрању могућности за агресивно деловање.
Поштовање противника – чак и оног попут Путина који нема концепт фер -плеја – може бити моћније оружје од омаловажавања, закључује Блумберг у свом саветодавном тексту.
Извор: Информер.рс/bloomberg
