Море нису само песак, пешкири, сунце и крема за сунчање. Један српски држављанин тражио је на Фејбуку да му људи напишу своје догађаје са летовања и добио на десетине коментара који дају јасан одговор због чега је баш Грчка омиљено и незаменљиво место за српске туристе.
Вероватно не постоји бољи начин за сакупљање информација од друштвених мрежа. Ако сте решили да први пут летујете на некој егзотичној дестинацији, само треба да погодите праву групу и савети и искуства почињу да се ређају један за другим. Један Никола је у групи „Уживо из Грчке“ питао људе да му опишу своје догађаје из Грчке и преписка је суво злато.
Издвојили смо неколико коментара који заслужују да се прочитају неколико пута.
Медени месец ко из „Отписаних“ на Кефалонији
„Стижемо 2016. на Лефкаду, паметна не резевишем трајект, само ми нисмо успели да се укрцамо на трајект (последњи за тај дан), остајемо и спавамо у колима на некој плажи код Лефкаса јер нисмо успели да пронађемо преноћиште. Притом власницу смештаја на Кефалонији нисам успела да добијем да јој јавим да стижемо дан касније. Сутрадан ујутру крећемо, после новооткривене морске болести мог мужа, стижемо у Фискардо, пратимо пут који нам је навигација показала, кад испред нас одрони од земљотреса. После вожње преко брда и планина стижемо у смештај, дивна власница нам продужава боравак за три дана јер смо дошли на медени месец… Док смо били на острву, пала сам са литице, тачније пропала кроз неку суву траву, једва се задржала да не паднем, само сам била изгребана. Дан пред полазак на паркингу плаже Антисамос смо ударили у ауто једне девојке из Атине, срећом па смо успели да се нагодимо… Медени месец из снова у Кефалонији!“
Стани, држи купаћи и дај пасош
„У Турској лег’о на душек, узео у мрежици пар лименки пива, догодила ми се Грчка погранична полиција, која ме вратила онако препеченог. Дођавола и плима и осека и душек…“
„Не“, а у ствари „Да“
„Била сам мала, пошаље ме тата да купим јогурт. Питам да ли имају, бака која је радила је научила нешто српског. Каже она ‘Не’, ја опет и опет ‘не’ одговор. Кренем из радње, а бака ме враћа, виче ‘Не, не’… Показује ми јогурт. Јао, тај Грчки језик, никад га нисам савладала.“
Романтика на нивоу
„Муж и ја смо се венчали у Волосу. Били смо смештени у Аг. Иоанису на Пилиону, у апартману који је држала дивна Катарина са ћерком. Сваког јутра су нам остављали свеже воће на тераси, а кад смо се на дан венчања вратили у смештај, сачекала нас је романтично декорисана соба, латице ружа, вино и слаткиши.“
Нагазила сам јежа – и видела иглу
„Била сам дете од око 10-12год. Нагазила сам јежа у води и ћопава једва дошла до куће у којој смо имали две собе. Газдарица је видела да ћопам и питала моју маму шта се десило. Бог зна шта јој је моја мама и како објаснила. Елем, жена је донела некакво уље, иглу, салвете и два сата веома пажљиво вадила трн по трн. Све време је причала нешто иако зна да је ја ништа не разумем. Оно стрпљење, љубазност, миран глас и још мирнију руку нисам заборавила. Знам да није ништа посебно, али мени и мојој мами је у том тренутку баш било значајно.“
„Јеси ти Смиљкина?“
„Пре неколико година на излету у Едеси повредим скочни зглоб. Вратим се у Платамон, повреда се охладила, не могу ни корак да направим. Мислим кога да зауставим и одједном видим тек упаркирана кола са БГ регистрацијом. Питам да ли хоће да ме повезе до виле где сам одсела, кад он ми каже: ‘Да ти ниси човека Смиљкина?’. Погледам мало боље, кад то комшија из моје зграде. Иначе, Смиљка ми је мама. Док ме је возио рекао ми је да се ујутру он и његова супруга враћају. Ова случајност само потврђује како је свет мали и да од комшија нема бољег рода.“
Поздрав, Петровићи!
„Једне године само се дружили на плажи Неи Пориа са једном породицом из Земуна. Игром случаја смо се разишли последњег дана да нисмо стигли ни бројеве телефона да разменимо. Било нам је жао. Наредне године на уласку у Грчку у колони погледам у ретровизор. Неверица. Они у колима иза нас. Поздрав Петровићи ма где били.“
Фин неки народ
„Једне године недељу дана сам сваки дан у Лептокарији возио кроз једносмерну улицу у контра смеру и псовао што је тол’ка гужва. Нико ме никад није опоменуо, ни полиција. На крају сам коначно видео знак, који није био баш уочљив, и онда ми је било све јасно.“
Кад Аполон натера…
„Продавница у склопу хотела, мог мужа наравно мрзи да сиђе, ама у продавнице не иде уопште. Првих два дана ишла ја, а тамо на каси тип буквално Аполон, АПОЛОН! Толико ми беше, остатак одмора муж добио невероватну снагу и вољу да иде у куповину, само да ја не идем никако. Ето шта вам је љубомора.“
Србија, брале
„Нафплио. Сели смо у таверну коју држи Српкиња. Наручујем пилетину, а сестра се мучи да каже на енглеском да жели свињетину и још нешто. Слуша конобар и чека, чека, да би на крају на чистом српском рекао: „Донећу ти прасе, причај бре српски, да те цео свет разуме.“
Лекција за цео живот
„Радила сам кратко у ресторану у Агиа Триади. Конобар који је тамо радио ми је испричао своју причу. Он је радио, а све паре је морао дати бившем газди док год не отплати штету. Човек је запалио ресторан. Како? Пришао ми је кад је видео да празним пепељаре директно у канту. Узео ми је из руке и налио воду у њу. Каже да је он тако радио, сви пикавци су били погашени… Али не лези враже, једна цигара је наставила да тиња. Сви су отишли кући, ресторан изгорео.
Ово ме је опаметило, па сад гњавим своје да оставе пепељаре неколико сати са пикавцима или нек их потопе водом.“
„Нека, Српкиња. Ја знам за хлеб и со“
Крф, Ипсос 2001. Улазим у радњу да купим маслиново уље. Гркиња ми са касе објашњава да сачекам пет минута да рашчисти гужву од муштерија. Прилази ми и каже да за Србе није цена као за друге. Питам је зашто, а она ми одговара ја знам за ,,хлеб и со,, и почиње своју породичну причу. Те страшне зиме њена породица је живела у селу Ипсос који је изнад садашњег Ипсоса у брдима и стенама и посматрала искрцавање српске војске, иако у први мах нису знали шта се заправо дешава. Све је личило на инвазију, јер је обала била препуна људи. Сељани су били уплашени призором који је трајао данима. Једног јутра њен деда је сељанима рекао да иде до обале да види шта се десава и да, ако се не врати, они беже у Пантократорске планине. Спустио се и затекао језиве призоре гладних, измучених српских војника међу којима је било деце. Вратио се у село и испричао шта је затекао. Грци, Крфљани, сељаци и сиромашни ушли су у своје подруме и вадили ко шта има од хране, натоварили су магарце намирницама и питком водом и све спустили на обалу Србима. Тако је прошла стравична зима, у априлу 1916. пред Ускрс. Срби са обале одлазе у село Ипсос, купују јагњад, јаја, брашно,маслиново уље и зову сељане из Ипсоса, све до једног куцајући им на врата да им буду гости на недељном ручку. Наравно, завршава моја Крфљанка, дочекали су их са хлебом и сољу. Обе смо се загрлиле и плакале, као да смо се пронашле након сто година.“
Извор: Блиц
