Док Пентагон у поверљивим вежбама симулира рат с Русијом и Кином, а Бела кућа намерно провоцира даље заоштравање политичког конфликта с њима, доајен америчке спољне политике Хенри Кисинџер драматично упозорава званични Вашингтон: договорите се о новом светском поретку, или ћете свет гурнути у стање какво је довело до Првог светског рата.
У прошлонедељном разговору с бившим британским министром спољних послова Џеремијем Хантом, још веома витални 97-годишњи Кисинџер позвао је Запад, а пре свега своје Сједињене Америчке Државе, да одустану од „мисионарске политике која је преузела обавезу да мења структуре власти широм света како би их учинила компатибилним себи“. Уместо тога, рекао је бивши државни секретар и саветник за националну безбедност, потребно је постићи „баланс постојећих сила“: „Концепт доминације само једне силе води катастрофичном сценарију… Један конфликт ће измаћи контроли.“
Концерт сила
Упозорења ове врсте Кисинџер јавно износи већ петнаестак година, барем откако је, у једном обраћању студентима у Пекингу у априлу 2007, констатовао да је „успон Кине као глобалне силе неминован. Ми не можемо ништа да учинимо да то спречимо, и не треба да учинимо ништа да бисмо то спречили… Када се центар гравитације помера из једног региона у други, и нека друга земља одједном постане веома моћна, историја нас учи да је конфликт неизбежан. Из тога морамо да научимо да је сарадња од суштинског значаја.“
Овакви савети, изненађујуће помирљиви и готово човечни, па стога и узалудни, почели су да добијају све више утицајних заговорника.
Па тако Ричард Хас, председник елитног Савета за спољне односе, пре недељу дана у подужем програмском тексту на страницама „Форин аферса“ поставља питање „како спречити катастрофу и промовисати стабилност у мултиполарном свету“, и предлаже „нови Коцерт сила“.
„Међународни систем“, пише Хас, „налази се на историјској прекретници… Два столећа западне доминације светом, најпре кроз Паx Британница а потом кроз Паx Америцана, приближавају се крају. Запад не губи само своју материјалну доминацију већ и свој идеолошки утицај… Нарастајућа Кина, уз помоћ борбене Русије, упућује изазов ауторитету Запада. Чак и ако западне демократије превазиђу своју унутрашњу поларизацију, победе и либерализам и уз то доживе економски опоравак, неће моћи да осујете долазак света који је истовремено и мултиполаран и идеолошки разнолик.“
Те зато Ричард Хас, први човек тинк-тенка који окупља читав низ бивших државних секретара, бивших директора ЦИА и њима сличне припаднике вашингтонског естаблишмента, предлаже „глобални концерт главних сила“, попут оног Европског концерта из 19. века, „управљачку групу водећих држава света која може да обузда геополитичку и идеолошку компетицију која је најчешћи пратилац мултиполарности“.
Глобални концерт имао би шест чланица – Кина, Европска унија, Индија, Јапан, Русија и Сједињене Државе – којима би „пружио широку слободу када је реч о њиховим унутрашњим питањима. Оне би се у суштини сложиле да се не слажу о питањима демократије и политичких права, обезбеђујући тиме да неслагања по овим питањима не угрозе међународну сарадњу.“
Нацрт трансатлантског плана
Ова револуционарна идеја да Америка престане с покушајима да своју вољу наметне свима осталима, јер за тако нешто више нема могућности, ипак, у званичном Вашингтону неће бити лако прихваћена. О томе сведочи већ и оштра реторика и личне увреде које амерички председник Џозеф Бајден упућује председницима Русије и Кине Владимиру Путину и Си Ђинпингу; и увежбавање рата с Русијом и Кином о коме ових дана извештава Си-Ен-Ен; али и „Нацрт трансатлантског плана за стратешко сучељавање с Кином“ Атлантског савета, који поред осталог предвиђа и да Европа поднесе највећи терет војног супротстављања Русији, док ће Америка својом оружаном силом да се фокусира на Кину…
Али „Сједињене Државе нису квалификоване да се обраћају Кини с позиције силе“, поручио је америчком државном секретару Ентонију Блинкену недавно на Аљасци кинески званичник Јанг Ђиечи. Да би потом шефови дипломатије две силе, Сергеј Лавров и Ванг Ји, са свог састанка у Пекингу одважно поручили да ће они „деловати као гаранти правичности у међународним односима“.
Другим речима, како примећује лондонски „Телеграф“, „изузев стопа прекомерне гојазности и дуга, нема других области у којима амерички политичари могу да држе лекције свету са заслуженим самопоуздањем, уместо на основу самообмане империје у опадању“.
Колико озбиљно треба да схватимо упозорења Хенрија Кисинџера? Због чега Ричард Хас сад предлаже глобални концерт великих сила уместо крвавог извоза америчке демократије? Зашто Бајденова Бела кућа истовремено заоштрава односе и са Русијом и са Кином, и да ли ће је у томе пратити њени европски савезници?
Простачки израз немоћи
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали генерал-мајор у пензији Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, и дипломата Зоран Миливојевић.
„Реч је о зрелом предлогу Хенрија Кисинџера“, оцењује Митар Ковач, „иза кога стоје и његово огромно искуство и исправно сагледавање укупног историјског контекста у коме се данашњи свет налази… Благотворно би за мир у свету било када би актуелна администрација у Вашингтону прихватила његове савете, али плашим се да САД и даље нису спремне да једнострано престану с применом своје и тврде и меке моћи. Али на то ће бити принуђене кад у њиховом друштву дође до још већих унутрашњих ломова.“
Подсећајући да је Концерт европских сила обезбедио дуготрајни мир у Европи у 19. веку, Зоран Миливојевић указује да се и данашњи односи у свету налазе у сличном стању, те да и Кисинџеров и предлог Ричарда Хаса из савета за спољне односе имају утолико више смисла: „Проблем је, међутим, у томе што је великим силама увек тешко да прихвате да се свет променио, поготово кад се мења у њихову штету, и по правилу не прихватају овакве предлоге иако би им они обезбедили повољнију позицију у текућем престројавању светског поретка. Понашање нове администрације, која намерно употребљава један претећи и непримерени речник, показује да не треба да се надамо њеном рационалном приступу. Тим пре што су у тамошњој јавности у порасту и русофобија и синофобија, што заузврат диктира однос према овим силама који ће бити и још нерационалнији.“
„Личне увреде на рачун руског и кинеског председника“, додаје Митар Ковач, „представљају израз америчке немоћи; док је била на врхунцу, за оваквим речима није посезала. Али Америка тада није ни имала правог супарника на међународној сцени. На срећу човечанства, то се променило, и управо зато Кисинџер сад и тражи да Америка призна да више није једина светска суперсила.“
Ово „тим пре што ни Русија ни Кина више не прихватају, не само да буду у другом плану, већ да буду нешто друго а не оно што стварно јесу“, напомиње Зоран Миливојевић. „То је потврдио и недавни америчко-кинески састанак на Аљасци, на коме је кинеска делегација јасно поручила да не прихвата амерички језик силе.“
Савезничко питање
Додатни проблем за Америку, указује Митар Ковач, „састоји се у томе што је велико питање да ли ће је њени савезници пратити у озбиљнијем заоштравању односа с Кином и са Русијом, и да ли ће прихватити да буду гурнути у сукобе с њима.“
„Има индиција да ће најважније европске државе бити резистентне према овим захтевима. О томе сведочи и ситуација око ‘Северног тока 2’, где амерички покушаји да се спречи његова изградња наилазе на отпор. Уколико на крају овај гасовод буде и изграђен, и укупна ситуација постаће повољнија“, предвиђа Зоран Миливојевић.
Порука Русије и Кине
Роберт Гејтс, бивши директор ЦИА и секретар за одбрану САД, у недавном интервјуу „Вашингтон посту“ признаје да „санкције против Русије не доносе ништа добро“ Америци; у магазину „Нешенел интерест“ Роберт Каплан, описујући Русију као „проблем из пакла“ – јер не може да буде покорена – наводи да „Америка мора да покуша да одвоји Русију од Кине“.
Одговарајући на питање какве опције, имајући у виду ове констатације, Америка има на располагању, генерал Ковач одбацује могућност да би сарадња Москве и Пекинга могла да буде поколебана, и образлаже: „Погрешна стратегија Америке радила је у корист Кине и Русије и развоја њихове сарадње. Запад више не може да сузбије ни економску моћ Кине, ни војну моћ Русије, нарочито после развоја нових руских оружаних система, који немају конкуренцију. Војни стратези на Западу свесни су да се та врста предности ничим не може компензовати, и верујем да ће то предочити политичарима. А они ће, на крају, ипак морати да прибегну плану који би личио овом Кисинџеровом, уз прихватање мултиполарне реалности која је успостављена.“
А то је поредак, закључује Зоран Миливојевић, „у коме су јасно успостављена правила која важе за све, и у коме међународно право има тежину какву и заслужује. Управо је то и била главна порука коју су из Пекинга свету упутили министри Ванг Ји и Сергеј Лавров, обећавајући да ће бити гаранти таквог поретка… А кључни моменат, који ће и Америку натерати да се томе приклони, уследиће када не буде успела да натера своје савезнике да са Кином и Русијом заоштре односе у мери у којој је то Вашингтону потребно.“
Извор: rs.sputniknews.com
