Бомбардовање Србије од стране САД и 20 чланица НАТО деведесетих година била је проба тога што су припремали вама Русима. Србија је само била покусни кунић. Сада, кад Владимира Путина председник Бајден назива убицом, значи да они свој главни циљ више не скривају. Хегемон увек делује једним истим начином. Ако буде новог рата Запад ће га водити против Русије као што су били и Први и Други светски рат.
То је главна порука интервјуа нашег познатог режисера и писца Емира Кустурице на годишњицу НАТО бомбардовања који је дао московском часопису „Међународни живот“, који издаје Министарство спољних послова Русије.
У том интервјуу Кустурица је на почетку говорио и о немачком нападу на Југославију 6. априла 1941. Оценио је да је Србија прва земља на свету која се супротставила силама Запада које су искористиле стари историјски рецепт под називом „Продор на исток“ (Drang nach Osten).
Кустурица сматра да је први борац-антифашиста у Европи био Драгољуб (Дража) Михаиловић, који је у мају 1941. као пуковник краљевске Југословенске армије у брдима Србије организовао прву групу ослободилачког покрета. Тај покрет је врло брзо формиран и раширио се – ујединило се осам дивизија. Први отпор Хитлеру формирао се под утицајем Вудроа Вилсона и његових 14 тачака о новом свету.
Кустурица објашњава да се прва српска герила није звала „партизани“, како то сматрају у Русији, него четници. У конфликту између Југословенске краљевске армије и Енглеза сва та историја о народу који је пружио отпор често се везивала за Русију. То је зато, сматра Кустурица, што Русија и Србија имају сличне по значењу моменте историје који се, истина, не подударају у времену:
ЋИРИЛИЦА ИЛИ ИСТОПОЛНИ БРАКОВИ?
Како се наставља продужетак распада Југославије у Србији види се и по томе да ми немамо закон о заштити нашег ћириличког писма. Ако бисте питали шта је за Србију важније – истополни бракови или заштита ћириличког писма – наравно да би одговор био ћириличко писмо. Али, магистрални правци су нам задани споља, они нису само битни српски… Нажалост, Србија је увек чинила много уступака странцима, чак и више него што су тражили.
– Наша мала земља успела је да победи у рату 1918. Ми смо захвални Николају Другом који је због Србије ушао у Први светски рат…
Кустурица истиче да је у Србији било и антифашиста покрета који су гледали у Москву и сањали међународну револуцију. Њима је била важна интернационална солидарност.
Наш прослављени редитељ указује и да у Русији и даље не схватају Србију, јер је доживљавају као Титову Југославију. Мисли се, у званичној Москви, да је Брозова Југославија ипак била део совјетске „дружбе народов“, иако није. Кустирица сматра да је Југославија прешла у утицајну сферу Запада још 1948. кад је Стаљину (суштински, Русији) речено НЕ. Од тада до данас на власти у Београду су углавном следбеници тог НЕ. Стаљин је давно отишао, а НЕ се, још увек, говори земљи Светог Сергија Радоњешког и Светог Серафима Саровског, Пушкина и Достојевског.
Ако су Срби „мали Руси на Балкану“ (а Запад нас, баш као такве, мрзи), онда се у Москви мора схватити да је трагедија југословенства нешто што нас је дубоко отуђило једне од других. Од тренутка сукоба са Русијом Запад је, каже Кустурица, почео да финансира Титов режим, али и да мења културни образац Титових поданика, пре свега Срба. Спроведена је радикална американизација.
У интервјуу Кустурица не скрива своје разочарање у „југословенску браћу“:
– Срби су крваво плаћали своје илузије, не само о лажној браћи, него о лажним западним савезницима.
Кустурица мисли да је српска везаност за Русију била и остала и Русија је, и данас, једини гарант да ће Косово и Метохија остати наше. Он подсећа да је захваљујући руској помоћи обновљен Храм Светог Саве и подигнут споменик Стефану Немањи:
– Ако погледате како су на то реаговали тзв. Југословени, видећете да су они били против – наглашава Кустурица. – Наш једини прави савезник што се тиче Косова је Русија и, на срећу, наше руководство је још довољно мудро, за разлику од опозиције, па може да балансира и не уводи санкције Русији.
Он не скрива незадовољство што трговинска размена са Русијом није знатно већа. Истиче и да велики део трговинске размене Србије отпада на Немачку. Кустурица сматра да се требају боље користи могућности и царинске повластице да се побољша извоз српске робе у пријатељску Русију.
На питање жали ли због распада Југославије, Кустурица је рекао да не жали за том државом, а носталгичан може да буде према одређеним људима и догађајима. Лакоћа којом се она распала, каже Кустурица, говори о томе да је Срби нису желели и да им је југославенска идеја била наметнута:
– Био је то пројекат који је Запад наметнуо 1918. године, а и друга Југославија је створена договором великих сила.
Кустурицу су питали и хоће ли стварно да екранизује Достојевског и шта је са идејом да екранизује Булгаковљево дело „Мајстор и Маргарита“.
– „Мајстор и Маргарита“ је врло сложен роман, јер је сав у метафорама. Тамо је јако много метафора, а филм се прави од конкретних епизода. Филмска камера снима одређену реалност коју затим претвара у метафору. А „Мајстор и Маргарита“ је један од пет највећих романа свих времена и зато га је тешко превести на језик филма. Што се тиче „Злочина и казне“, у мом случају се зове „Злочин без казне“ и филм се заснива на криминалној причи која постоји и код Достојевског, али дотиче идеју о савременом животу Срба, што представља удаљавање од великог дела Достојевског. Филм треба да пОВАКокаже како се сличан заплет може направити из садашњег живота једног избеглице из Хрватске, из Српске Крајине, који постаје српски Раскољников у Француској.
Извор: Еспресо/Новости
