Живко Ракулић (56) преминуо је првог априла у раним јутарњим сатима испред амбуланте у Сремској Митровици. Човек је преминуо од срчаног удара, само пола сата након што су у Хитној помоћи одбили да му укажу здравствену помоћ.
У рано јутро првог априла последњи пут је стигао у фирму у којој је радио 30 година. Око шест сати ујутру пожалио се на јак бол у грудима. Колега га је одвезао у хитну помоћ, међутим, како сведочи његов колега – тамо се никоме није журило.
– Они уопште њега нису пустили у Хитну помоћ, него је овај само мало одшкринуо врата и питао га шта хоће. Он је рекао да га боле руке, у страховитим боловима је био, плаче човек, вришти, овај каже ниси ти за хитну помоћ иди ти код свог лекара – прича Миленко Лазић.
Из хитне помоћи пошли су ка амбуланти на другом крају града, која је у том моменту била затворена.
– Ми смо тамо били можда пола 7, 20 до 7, он је изашао тамо и шетка се, ја му кажем уђи у кола хладно је, а он каже од болова лакше ми је кад се крећем. И он се шетао и прихвати се и ухвати се за гелендер и неки звук испустио и паде и ја потрчим и придржим га и умро ми на рукама – прича Лазић.
Хитна помоћ је стигла на време – само да констатује смрт. Лоше вести породици уместо лекара, саопштио је колега преминулог.
– И ја прилазим тамо и остављам бицикл и тамо татин колега онај што га је возио и ја питам Мићо где је мој тата, он каже ето ти тата лежи. И ја му кажем Мићо немој ми радити то, то није мој тата, и ја сам ту пао на колена и некако сам се допузао до њега и викао није то мој тата није мој тата, кад сам открио оно био мој тата – каже син преминулог, Живојин Ракулић.
Живко је, прича нам његова супруга, цео живот био поштен човек. Иза себе оставља жену, ташту, ћерку и два унучета, у дому у ком је он једини имао сталан посао.
– Мој човек то није заслужио. Мој човек мрава није згазио. Био је отац, био је деда, био је брат, био је… Такав човек не постоји. Гледао увек да буде са свима, да помогне свима, да буде пријатељ свима – прича супруга Зорица Ракулић.
Старе књижице сведоче о томе да је преминули пуне три деценије био добровољан давалац крви. Када је њему помоћ била потребна, није је добио.
– Нико није хтео да ми објасни, ја сам питао где је хитна помоћ, где су људи који су видели то? Само хоћу да се зна који је човек који је одбио њега, што није хтео да га прегледа? Стигао би сигурно. И да је мој тата умро у хитној помоћи ја бих рекао умро је, помогли су му. А ово што су урадили то је срамота – каже Живојин Ракулић.
Врата хитне помоћи остала су затворена и за Н1. Из хитне помоћи упутили су нас на Дом здравља, одатле на њихову правну службу, где се нико није јављао на телефон. Тако смо за сада остали без одговора које су дужни да дају – јавности и породици, преноси „Н1“.
Извор: Н1
