Нема човека који није осетио потребу да нешто уради, да макар заурла о неправди и трагедији, гледајући снимке пензионера који покушава да се на тераси свог стана обеси, док му извршитељи, уз пратњу огромног броја полицајаца, силом упадају у стан.
Сви смо имали осећај немоћи, беса и туге и сви смо се питали како је ово могуће? Добро знам да сваки пут када се догоди комешање јавности и ствара нека врста моралног стампеда које се, са социјалних мрежа и активизма путем тастатуре, прелива на медије који то монетаризују, па на политичке организације, који та осећања мобилизују, права истина остане затрпана у тој буци и бесу. С обзиром на то да код нас аналитичког и истраживачког новинарства на дневном нивоу готово да и нема, опет сам копала сама и потрошила једва једно преподне консултујући искључиво јавно доступне базе података – АПР, Катастар, и интернет као такав, да бих сазнала оно што иначе знам: ствари никада нису тако просте.
Случај несрећног пуковника само је наставак једном већ спречене трагедије исте ове породице од пре мање од годину дана. Тада су извршиоци, по 14. пут заредом, исто покушали да им уђу у стан, и тада се пуковникова супруга, иста она очајна уплакана жена са снимака, на истој тој тераси истог тог стана полила бензином и претила да ће се запалити и себе и стан и читаву своју породицу. Док јој је ћерка, коју је очајна мајка такође полила бензином, отимала упаљач из руке, пуковник је потапао пешкире у гориво и гурао их на врата, суделујући у жениној суманутој замисли да запали све, па и породицу, па и остале станове, па и зграду из које су хтели да их избаце. Тада се све завршило без последица, али је било јасно да су ти људи решени да правду истерују до краја, макар по цену својих и туђих живота.
Пуковник Лаловић је силом отеран у пензију јер је, како тврди, открио кривично дело корупције сада заборављеног министра Давинића. Које дело је било у питању, никада нисмо сазнали, али могу да поверујем да је министар, у паузи преговарања за куповину сателита од 50 милиона долара наших пара, можда и погурао неког за неки стан. Пуковник је добио спор против државе, због процедуралне грешке, не због афере Давинић, добио је и одштету и ново пензионисање, али је планирао да му остане и стан. Компликација је у томе што је у пензију отишао са места начелника Одсека за стамбене послове тадашње војске, који му је и доделио спорни стан. Плус је још и проблем у томе што Војска тврди да је пуковник узео још један стан. Тај други је гарсоњера у Похорској, у војним Павиљонима, мада пуковник тврди да тамо нико не живи, а посебно не он, и као доказ показао снимак запечаћене дотичне гарсоњере, који је начинио у септембру 2019. године.
Пуковник ништа није слагао, он стварно није користио тај стан. Користио га је његов син Комнен, који је на тој адреси основао компанију „Голден Миндс“, у којој је директор и већински власник, а која запошљава његову супругу Јелену, као и поменуту сестру Жану. Занимљиво је то да је син Комнен такође најпре био официр, и то морнарице, и да се у лепој белој униформи сликао са својом супругом, Јелленом са два Л, певачицом Коктел бенда, можда најпознатијој по томе што је, као кадар ПУПС-а била постављена за директорку ДИФ-а, чему се ова иста резигнирана јавност данима по интернету подсмевала, па заборавила.
Њихова концентрација је сада на овој фирми из области ИТ консалтинга, са седиштем, дакле, у дотичној гарсоњери. Прецизније, промена адресе у АПР-у догодила се у августу 2019. само седам дана пре него што је Војска повратила ту некретнину, и заиста и запечатила стан. Онда је, вероватно стицајем околности, две недеље касније пуковник снимио печат на вратима да покаже да тамо нема никог. Интересантно је да је син Комнен баш с адресе дотичне гарсоњере патентриао и свој изум против крађа беба, а за који је добио и награду града Београда под овом влашћу, а од које је, у много наврата, а опет путем бројних медија тражио инвестицију од 45.000 евра за производњу једног апарата. Паре није добио.
Е сад, овај други стан остао је споран. Војна лица су иначе могла да, под условом да плате нешто више од половине повлашћене цене, остатак добију од државе и то је пуковник и прихватио. Затим је одлучио да ипак не плати, јер је неправедно отеран с посла, а добро, и нормално је, одакле пензионеру толике паре? Само што се пуковничка пензија тог ранга и из тог доба данас креће око неких 90.000 динара, што није баш мало.
Ја разумем да дотични стан од 94м2, чак и по тој дампинг цени, не може да буде јефтин, ево ја, на пример, не бих могла да га купим. Зато и немам толики стан. Али немам намеру да зато спалим зграду. И тако смо стигли до поливања бензином, изазивања опште опасности, трагичних сцена, полицијског бахаћења, непримерене силе, хапшења активиста који искрено верују да помажу угњетаване, све због ове чудне афере. Прекарни и понижени којима је заиста потребна помоћ опет остају у сенци непоштено испричане приче. Они једини немају никакве користи од свега.
АУТОРКА: БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ
Извор: Блиц
