Бухач је на коференцији за медије говорила о грозотама које је преживела
Јелена Бухач Радојичић је још као дете преживела голготу јасеновачког логора, а на конференцији за медијие говорила о филму „Дара из Јасеновца“ и навела како је она, запараво, „Дара из Јасеновца“.
– Филм врсног редитеља Предрага Гаге Антонијевића, снимљен је на бази моје истините приче. Ја сам запамтила како су убили брутално, преда мном, ону жену која је сакрила злато у пунђи, мајка није могла да ми склони поглед иако је окренула моју главу ка кецељи. Та траума остала је трајно забележена, као и тренутак када су нас раздвојили од наше мајке и када су ми однели брата. Некада ме све те трауме буде ноћу. Имала сам среће. Спасила ме је Диана Обексер Будисављевић. Међутим, ни данас не знам судбину мога брата, јер смо били раздвојени. Можда и мој брат живи негде и не зна да је Србин, јер био је само беба – рекла је на почетку Јелена, а преноси „Политика“.
Бухач Радојичић је током конференције показала и логорашке картоне.
– Дошла бих и на једној нози само да покажем логорашки картон лично, да би се скинула анатема са филма о Дари из Јасеновца где су необавештени новинари написали да се ради о „српској митоманији“ и фикцији, да се Јасеновац није догодио и да није био логор за Србе. Имала сам само седам година, а већ сам била у логору Јасеновац. Изгубила сам 89 чланова ближе и даље породице. Јасеновац се заиста десио. Аушвиц се заиста догодио. Зато зауставимо ревизију. Још смо живи. Сећамо се. Будимо глас невиних жртава – рекла је Јелена.
Иначе, у тексту из 2017. године, Јелена је описала кроз какве све страхоте је прошла. Усташе су јој убили оца, брата, бабу и деду.
– Са мајком Аном и два брата Живком (9) и Илијом (2) стигла сам у априлу у јасеновачки логор Стара Градишка. Били смо стално гладни, добијали смо само један оброк, а кажу да су нам у тај једини оброк сипали соду, али вероватно не довољно да нас убије – прича Јелена.
Логораши су стално били гладни, није било соли, хлеба, а воду су пили из бунара која се мешала са фекалијама, јер су око бунара затвореници вршили нужду.
– Још се сећам да сам стално била гладна, али да ми је мајка објаснила да смо у логору и да нема хлеба. Сећам се да сам стално вадила мрвице из њеног џепа – прича Јелена.
Раздвајање од мајке било је нешто најстрашније за њу и браћу, а никада није и неће заборавити вриску малишана које одводе од родитеља.
– То су слике које не бледе. Још видим оца како одлази, видим мајку која се растаје са мном. Видим баку која глође кости, ту децу која плачу док их раздвајају од родитеља – рекла је Јелена.
Извор: Ало.рс/Телеграф/М.Г.
