Грци користе своју реч „еклезија“, а то је такође и реч коју користи Латинска црква са седиштем у Риму, и сви романски народи у Европи. Словени и Германи користе изведенице из грчке речи „кириаке“. Ове две грчке речи немају истоветно значење у оригиналу.
Црква. Као институција у целини и као грађевина понаособ, од толике је важности за све европске народе да ту реч сви користе и третирају као своју сопствену, као да је истекла из баш њиховог језика.
Исто чинимо и ми. “Црква” је толико одомаћена у нашем језику да уопште и не размишљамо о томе да ли је у питања наша реч, узимамо то здраво за готово. “Црква” је српска реч. Међутим, није.
Грчка реч “еклезија” дословно значи “сабрати, сазвати, позвати” и означава заједницу људи која се у граду или селу или другде, скупила из неког посебног разлога. У случају хришћанске вере, из религијских разлога, најчешће литургије. Интересантно, првобитно су је користили хеленизовани Јевреји, паралелно са другом грчком речју “синагога” (што значи “скупштина”) која је постала једина када су хришћани “узурпирали” ову прву.
Романски и келтски језици у Европи управо ову грчку реч, “еклезију”, или њене изведенице користе за оно што ми називамо “црквом”. Православни Грци такође кажу “еклезија”.
Реч “црква” долази такође из грчког, од “кириаке” што значи “од Господа”; у питању је присвојни облик именице “кириос” односно “Господ, Господар”. У смислу “цркве” је вероватно почела да се користи скраћивањем синтагме “кириаке оикиа” што значи “кућа Господа” или “еклезија кириаке” што значи “заједница Господа”.
(Иначе, грчка реч “кириос” долази од прото-индо-европског корена “кеуе”, што значи “отекло” дакле “снажно, моћно”.)
Већ у ИВ столећу почеле су цркве на грчком истоку Римског царства да се називају “кириакон”, али су “еклезија” и “базилика” биле много чешће. Стицајем околности, управо је та реч (верује се преко Гота) ушла међу Словене и Германе и – остала.
“Кирцхе” у Немачкој, “Циркев” у Чешкој и Словачкој, “Церков” у Русији, “Киркен” у Данској, “Кyркан” у Шведској, “Церкев” у Словенији, “Киркја” на Исланду, “Кyркја” у Норвешкој, “Црква” у Србији, Хрватској, Бугарској.
Занимљиво је што Румуни користе реч “бисерика”, док Литванци и Летонци кажу “базница”. Угрофински народи се не слажу: Угри (Мађари) кажу “егyхаз” док Финци кажу “Киркко” а Естонци “киррик”, тако да код првих етимологија иде од “еклезије” док код потоњих вуче из “киријаке”.
Елем, стиче се утисак да реч “еклезија” коју користе Грци и романски народи много боље описује суштину и Цркве и цркве него сама реч “црква”, односно, “кириаке”.
Треба имати у виду да се “црква” помиње у јеванђељима само два пута, и то оба пута у Јеванђељу по Матеју и оба пута у форми “еклезија”.
Први пут се оно што Христос каже Светом Петру односи на Цркву као општељудску заједницу: “А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овом камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати”. Други пут, Христос користи реч “еклезија” у односу на конкретну цркву, појединачну богомољу, па каже: “Ако ли њих не послуша, кажи цркви; а ако ли не послуша ни цркву, да ти буде као незнабожац и цариник”.
Да не буде забуне, треба имати у виду да се Исус Христ својим ученицима обраћао на арамејском језику, којим је цео Блиски исток у том тренутку причао на свом матерњем, па чак и Јевреји којима је хебрејски у потпуности испао из свакодневне употребе (користили су га још само за религијске обреде; касније су му се вратили). Али, у првим вековима хришћанства јеванђеља и посланице и сви важни црквени документи су писани на грчком (и понекад можда на латинском).
Ту се треба вратити и на Симбол вере, и то специфично на део који говори о самој Цркви; у овом најбитнијем црквеном документу верник се слаже да верује “у једну, свету, саборну и апостолску Цркву”.
Реч “саборно” у грчком оригиналу (јер је Симбол вере првобитно договорен на грчком) гласи “католикен”, па управо ту лежи објашњење назива Католичке цркве, али и наше Православне цркве која се званично зове Православна католичка (ми Срби кажемо католичанска, да не би било забуне) црква. Из речи “католикен” долази и реч “катедрала” која именује храм у коме столује епископ; ми за то користимо синтагму “саборна црква”.
Дакле, речи “еклезија” и “католикин” су комплементарне и скоро да значе исту ствар, док је реч “кириаке” можда мало непотпуна и недоречена, наравно, само у том првобитном грчком значењу; данас је то нешто потпуно друго, будући да речи имају она значења која им ми дајемо, тако да је “црква” сада у пуном смислу значења “еклезија”, јер она то значи на српском језику, невезано за првобитну грчку реч из које се развила.
Уосталом, ни “католикин” се нигде не помиње у Новом завету (прва забележема употреба је код Свештеномученика Игњатија Богоносца – кога СПЦ слави 20. децембра и 29. јануара по јулијанском календару – који је 107. године у “Посланици Смирњанима” написао: “Где год наступа епископ, онде нека буде и народ; као што и где је Исус Христос, тамо је католичанска – дакле, саборна – црква”).
Не можемо ипак на крају да се отмемо утиску да су Руси у целој тој причи најпаметнији. Они користе једну реч, савршену реч, за све саборне цркве (“кафедрале” на руском), али и за сваку велику или значајну цркву. Они једноставно кажу “сабор”, односно: “собор”. Тако имате Казански сабор, Тројицки сабор, и тако даље. Врло практично, и врло суштински доследно.
Фото: pixabay.com
Извор: Београд.ин
