Србији неће бити понуђен ни „смоквин лист“ да се одрекне Косова, каже Срђа Трифковић, спољнополитички уредник часописа „Хрониклс“, поводом изјаве бившег команданта НАТО, генерала Веслија Кларка да је „узајамно признање Србије и Косова“ званична политика америчке администрације и да ће Београд пре или касније морати на то да пристане.
Амерички генерал, који је наредио бомбардовање Савезне Републике Југославије 1999. године, рекао је за албански сервис Гласа Америке, и то уочи годишњице обележавања самопроглашене независности Косова у Приштини, да мисли да „будућност односа Србије и Косова, као и то да ли ће између две стране доћи до међународног признања, зависи од политичких лидера у Србији“.
„Мислим и надам се да ће они увидети привлачност значајнијег приближавања Западу, што би значило и признавање Косова као независне државе. То је ствар удаљавања од прошлости и гледања у будућност“, изјавио је Кларк.
Србији од Запада ни „смоквин лист“ у замену за Косова
Срђа Трифковић каже да је одушевљен јер је Кларк дао управо овакву изјаву
„Моја радост због те изјаве је заснована на чињеници да је реч о ратном злочинцу који ће, по природи ствари, дискредитовати сваку идеју коју подржи. Другим речима, то је као да Адолф Ајхман даје изјаву из Аргентине педесетих година о потреби да Израел призна палестинску независност, а његов лик и дело гарантују да ће чак и они Срби који на моменте изгубе веру у способност отпора самоименованој глобалној империји, добити нову инспирацију да ипак истрају“, оцењује Трифковић.
Како он додаје, на исти начин гледао је пре извесног времена и на оглашавање Медлин Олбрајт на саслушању у спољнополитичком одбору Представничког дома, непосредно након америчких избора.
„Такви ликови гарантују да Србији неће бити понуђен чак ни најелементарнији „смоквин лист“ који би неко можда евентуално покушао да представи као неки „квид про кво“, као ипак неку компензацију за одрицање од Косова. Другим речима, од ликова попут Медлин Олбрајт, Данијела Сервера, Јануша Бугајског и наравно Веслија Кларка можете бити сигурни да се неће дати апсолутно ништа“, категоричан је саговорник Спуњика.
Шта више, напомиње Трифковић, у новом тиму у Вашингтону имамо изразито претеће тонове када говоре о сузбијању наводног малигног руског утицаја на Западном Балкану, а то се притом ставља у исту раван са Украјином и Грузијом или, са друге стране, као један од шест стратешких приоритета.
„Не заборавимо да је нови шеф Стејт департмента Ентони Блинкен опсесивни русофоб који је већ најавио да ће Украјина бити снабдевана офанзивним наоружањем, да се источно проширење НАТО-а враћа на дневни ред и да ће поново бити подстицани демократски процеси у постсовјетском простору, што ће рећи организоване кодиране револуције и државни удар попут Мајдана у зиму 2013./2014. године“, указује Трифковић.
„Западна оција“ за Србе атрактивна колико и заштита Ал Капонеа
Према његовим речима, прича о томе да ће за Србе бити атрактивна „западна опција“, односно Србија тобоже заштићена НАТО кишобраном, је отприлике као заштита коју је Ал Капоне нудио својим жртвама у Чикагу двадесетих година прошлог века.
„Одбијање те заштите је значило да ће ти бити бачена бомба на ресторан или бакалницу или да ћеш бити убијен на улици. На исти начин, да направим једну историјску паралелу, нудити заштиту значи претварати објекат те заштите у протекторат, а то се управо десило са остатком Чешке након што је Немачка зграбила Судетску област у Минхену 1938. године, и где је на чело протектората Чешке и Моравске дошла Химлерова десна рука Рајнхард Хајдрих“, напомиње Трифковић.
Тако да се, како каже, ствари мењају да би – остале исте.
„Било је узалудних и, рекао бих, ни на чему конкретно заснованих надања неких српских фукционера, укључујући и амбасадора у Вашингтону, да овај Бајден ипак није онај од пре 30 година. На свој начин и није, још је гори јер је сада једна олупина од човека, а вођење политике националне безбедности и спољних односа је у рукама глобалних интевенциониста. На крају крајева, прошле године је сам Ентони Блинкен објавио заједнички текст са мужем Викторије Нуланд о потреби нечег што су они назвали „дипломатијом принуде“, што значи ништа друго него повратак грубог силеџијства на светску сцену, по рецептури Била Клинтона, с том разликом да овог пута они мисле да одређене послове могу да одраде неузнемиравани од Русије и Кине, конкретно при ликвидицији Републике Српске и радикалне ревизије Дејтона“, каже Трифковић.
Њихова је намера, додаје наш саговорник, да од те операције на којој раде, покушају да направе показну вежбу руске немоћи и геополитичког удаљавања од Балкана. Са друге стране, напомиње Трифковић, они имају мали проблем у смислу да је данас ипак незамисливо да би се унутар ЕУ и НАТО склопио консензус за обнову директно силеџијског понашања какво је било бомбардовање Републике Српске 1994-1995 и саме Србије 1999.
