Пише: Раде БРАЈОВИЋ
НА Косову и Метохији – ништа ново, не бар у јачању претпоставки да ће, макар, почети да се решава косметска криза.
Ванредни избори су лансирали на лидерску позицију Аљбина Куртија, чија је прва изјава о Космету гласила да му дијалог са Београдом није међу приоритетима, а најновија – да ће да поништи споразум из Беле куће.
Оптимисти се не чују, а они с друге стране – говоре ли, говоре, оно што у народу кажу – далеко било, или – у кам ударило…
Нови амерички председник, Бајден, најпознатији је и најјачи, а нису много испод ни неки знани евро-лидери, прва је Меркелова, али нису неважни и они малецки, Абазовић, нови човек из нове владеЦрне Горе, државице која је историјски и положајем са важним утицајем…
Ево, како, у најкраћем, изгледају представе о ставовима ових лидера о Космету:
Летела су писма, дипломатска, одасвуд, право у Београд, од првих и обичних светских лидера, на руке српском председнику, Вучићу. Сва писма међусобно личе, у оном најважнијем – честиткама Дана државности Србије, жељама за прогресом, свеукупним развојем, успесима у свему, напретком и свом срећом до најлепших времена и највећег нивоа…
Неке од ових нај-жеља додирнуте су и у писму-честитки којом, међутим, доминира злоћудна, антисрпска подвала коју одређује жеља да се сачини споразум о међусобмом признавању независности Србије и тзв. државе Косова.
Исту жељу о обостраном признавању Вашингтон је, после десетак дана, упутио и приштинском политичком врху, што би требало да сугерише интегралну доследност и подједнаки однос према Србима и Албанцима, што је, наравно, само обична играјућа варка.
Јер, Србија ће, као и до сада, одбијати овакво и свакакво рушење свог територијалног интегритета.
Исте поруке, без циничних честитки, стизале су и из Западне Европе, најјасније и најдиректније из Немачке.
Више пута је, у разним варијатама, па и у разговорима са српским политичарима, из Берлина указивано да је решење кризе у постизању споразума о обостраном признавању независности, што је такође удар на територијални интегритет Србије.
Овакав немачки став, није дипломатски скриван, траје вишег одина, па је често изгледало као да се Србија на такав немачки став навикла – као да није могао да се мења!
Није скриван чак ни у неким у билатералним контактима.
Изненадио је, међутим, најновији – цногорски став, такође ослоњен на честитку!
Потпредседник црногорске владе, Дритан Абазовић, можда због тога што је албанске националности, а вероватније је сматрао да је његов гест безопасан (?!), честитао је дан независности лажној држави Косово*. Без обзира на разне претпоставке о мотивима, формалним или суштинским, честитка подразумева не само црногорско признавање шиптарске државе, што је и објективно тачно, већ и продужавање црногорске политике угрожавања српског територијалног интегритета!
Овакав гест Абазовића, вероватно су најтежед оживели они Црногорци, наравно подједнако и Срби, који су се надали да ће нова црногорска власт, обарањем владе Мила Ђукановића оборити и неке политичке позиције, које се доживљавају као антисрпске – таква је црногорско признавање Косова!
Ако је Крвокапићевој влади још рано да избрише црногорско признавање Косова, и његов потпредседник је требало још да чека!
Чекање је иначе, често контрапродуктивно за неке политичке потезе – ако се на њих данима не одговори, онда делују као да су прихваћени или да на њих немају праве одговоре.
На Бајденов став о обостраном признавању Србије и лажногКосова требало је сместа на сва звона одговорити, особито на глупост о приштинском признавању једне од најстаријих европских земаља – Србије.
Пошто се ћутало, углавном, Бајден је наставио свој предлог, чиме је добио легалитет, да су и неутрални почели о њему да размишљају, а предлагач продужио притиске…
Ванредни косовски избори, чим су завршени, лансирали су новог, мада познатог лидера, Аљбина Куртија, који ће бити или председник или премијер.
Он је и пре преузимања мандата показао одлучност у ономе што мисли да је за њега најважније. Изјавио је да дијалог са Београдом није у првом плану његове политике!
Зна он да у разговору посредује ЕУ, Мирослав Лајчак, а чује се да ће се укључити и неко из САД, Француске, можда и из Немачке, а и Србија би могла да предложи Кину и Русију.
Е ту би се и тако постигла подједнака позиција, особито уз активирање Савета безбедности УН и Резолуције 1244, што нама одговара…
Политика се не чека, особито ако садржи неправду. Чекање не подразумева доследност, она је намењена истини – зар Космет није српски!
Извор: Факти
