Мило Ђукановић је изабрао да „отвори фронт“ и више се не може вратити назад. Изабрао је да трчи, до коначног пораза.
Шта може Мило? Ако је једном одбио да прогласи измене закона, тешко је очекивати да ће потпис ставити након новог изјашњавања Скупштине. Иначе, чему враћање на још једно одлучивање!? Устав Црне Горе је недвосмислен: председник је дужан да прогласи поновно изгласани закон (члан 94).
Потписивање би представљало велики политички пораз актуелног председника. Суштински, из целе приче изашао би као губитник, показао како може користити надлежности да нешто мало отеже и ништа више од тога.
Најбољи знак да су инструменти које има на располагању симболични, далеко је то од позиције сувереног владара какву је имао до скора. Окончано је са оним „нема краља, нема Тима, сад се ође Мило пита!“
Милов почасни круг
Међутим, Ђукановић се може одлучити и на другачију стратегију. Пошто „председник одговара за повреду Устава“ (члан 98), претпоставка је да размишља и о некаквој правно–политичкој конструкцији како би целу ствар пребацио на Уставни суд. Сличне идеје већ су изношене у јавност.
Дакле, Мило може тврдити да измене Закона о слободи вероисповести нису уставне, а Уставни суд је властан да одлучује о „сагласности закона са Уставом“ (члан 149).
Рачуница је да се већина у овој институцији може исконтролисати (судије су биране на мандат од 12 година), те тако и питање на дневном реду проблематизовати.
Маневар за самозакопавање
Ипак, таквим маневром Ђукановић би се „самозакопао“. Ако му је прва варијанта „политички пораз“, ова друга је „политичка катастрофа“.
Прво, у конкретном случају посла за Уставни суд једноставно – нема! Суд може „одстранити“ неуставне чланове, а није јасно шта је предмет спора и за шта би се било ко обраћао Уставном суду?
Друго, уставност је требало утврђивати пре годину и кусур дана, када је покушана легализација отимања имовине СПЦ. Посматрано из тог угла, судијама ће бити тешко да прихвате „политичку игру“ и компромитују се због Ђукановића.
Треће, свакоме ко прати балканска збивања, па и онима који су нешто инвестирали у Ђукановић, „не пије воду“ напрасна заинтересованост председника Црне Горе за поштовање права и уставности.
Мило и правна држава тешко се могу сместити у једну реченицу у афирмативном контексту. Због имиџа који има (чак имеђу „савезницима“ у НАТО) Ђукановић не може било кога убедити у искреност својих намера. Дуго одржавање на власти дугује заобилажењу процедура и игнорисању воље већине.
Четврто, политичка игра са позивом на поштовање права обично има два краја. У таквим околностима Устав се не може поштовати на парче, исто као што се одлуке судова и тужилаштава не могу селективно прихватати.
Ново време, нови људи
Шта ће онда Мило са аферама које се већ отварају и последично — процесима који ће се водити!? Дошло ново време, стигли нови људи, на рачуне из прошлости гледају из другог угла.
Прича о уставности и правној држави више је главобоља за Мила, него што му је излаз из ситуације у коју је допао.
Међутим, све описано само је „мањи део јада“. Кључна последица по Мила тиче се „контраофанзиве“ коју ће организовати парламентарна већина. Успут, оваквим потезима, Ђукановић ту парламентарну већину хомогенизује, даје јој „ветар у леђа“, чини да она дуже траје. Ради све што не би требало, ако мисли да сачека нове председничке изборе и поново се кандидује.
Такође, у некој блажој варијанти, ако би се у игру „увукао“ Уставни суд, може резултирати захтевом за превременом сменом дела судија. То је регулисано чланом 154. Устава, који помиње ову солуцију ако носилац функције „јавно испољава своја политичка уверења“.
У новом кругу борбе са Милом, парламентарној већини стоје на располагању бројна средства и теме. Кључне битке неће се водити око статуса верских заједница и црквене имовине, већ системске корупције и организованог криминала. Уосталом, то је једна од ретких „тачака спајања“ шаролике коалиције, зато ће се око ње без икаквих проблема сагласити.
Пораз или катастрофа
Напослетку, народ је рекао своје, најпре на литијама, потом и на изборима. Демократија је у кризи, политичари широм света све више верују у манипулације, пропаганду и изборни инжењеринг, занемарују народну вољу.
И у томе силно греше. Бирачи ће бранити свој глас. Последње су то показале Трампове присталице. И на црногорским трговима, и на бирачким листићима, јасно је пружена подршка изменама спорног закона. Процес је неповратан, нерационално је трошити снагу на покушаје његовог заустављања.
Ова процена била је једнако рђава као и она о доношењу закона. Због тог закона изгубио је извршну власт, због оваквог отварања фронта против парламентарне већине учинио је победу на неким наредним изборима немогућом.
Наравно, остаје сумња да су га на овакав расплет подстакли и суфлери из иностранства, лобисти и остали смутљивци који се мотају свуда где се може нешто зарадити, обећавајући подршку ако не Бајдена лично, а оно некога из нове вашингтонске администрације за наставак приче о „сузбијању утицаја“ СПЦ. Где је СПЦ ту је и (нелојална) Србија, а где су Срби, ето га и руски малигни утицај. Алгоритам је једноставан, са свега једном петљом.
Међутим, незгода са Мила јесте што у овој поставци ама баш ништа није тачно. Симпатије Срба и Руса могле су бити на једној страни, али је процес који се одиграва у Црној Гори аутохтон, укључујући и узрок који је представљао окидач. Као што су инострани суфлери „гурајуц́и“ причу за законом Ђукановића довели до позиције у којој је данас, тако га и данас „гурају“ у нову авантуру да би сутра био још слабији, а колико прекосутра постао бивши.
Случајно или намерно, за судбину самог Ђукановића, сасвим је свеједно. Изабрао је да „отвори фронт“ и више се не може вратити назад. Изабрао је да трчи, до коначног пораза.
Извор: Еспресо.рс/ rs.sputniknews.com
