Кађење је хришћански ритуални обичај чишћења просторија од духова и свега што је нечисто и нечастиво, као и негативне енергије која може да се накупи у простору из различитих разлога.
Још од давнина, за кађење се користе тамјан и брикет, а раније је то била смирна. Смирну је за кађење користио сам Исус Христ, а према предању, добио ју је у пећини по рођењу, заједно са златницима. Кађење тамјаном назива се бели дим, и служи уклањању сила које нису пожељне у једном хришћанском дому. Име бели дим настало је као супротност црном диму, у који спадају паљење различитих ствари у магијске сврхе, као и дим цигарета.
Православни хришћани верују да кађење тера све негативно, па је присутно при сваком црквеном обреду, попут литургија, јутарњих и вечерњих молитви, као и током обављања свих светих тајни, од крштења и венчања до јелеосвећења (молитве и помазивање болесних освећеним уљем).
Према веровањима многих учења, не само црквених, тамјан доноси добро здравље свим укућанима, па се кађење дома препоручује и из овог разлога. Прихватање кађења и тамјана од стране хришћанске цркве није просто преузимање елемената из незнабожачког култа, већ увођење нечега што има основа у Светом Писму.
Тако у књизи пророка Малахије пише да ће се у Месијанска времена од истока до заласка сунца приносити Богу жртва чиста и кандило. Под „чистом жртвом“ још најранији хришћански писци, попут Светог мученика Јустина разумели су свето причешће, а под кађењем употребу тамјана. Према овом месту Старог Завета, сасвим је било блиско хришћанима да при причешћу употребљавају тамјан.
У Новом Завету, у Откровењу Јовановом више пута се говори о тамјану као жртви истинитом Богу (Откр. 5,8; 8, 3 – 5), као што се и у храму Соломоновом кад приносио Јахве-у (Лк. 1,49). Треће апостолско правило говори о тамјану и јелеју, које је једино дозвољено доносити као дар у хришћански храм. Када кађење обавља свештеник, у цркви или дому својих парохијана, он кади иконе и друге црквене реликвије, као и присутне особе, док укућане који стицајем околности нису ту спомиње у молитви. Кађењем људи примају се њихове молитве Господу и даје им се освећење.
Када је у питању став цркве, тамјан означава подизање ума и срца верника ка небу током молитви. Кађење може, поред свештеника, да обави и сам домаћин куће, исто као што се и сам моли Богу и пали свеће, а то се обично практикује на дан крсне славе или заједничке молитве уочи недеље и великих празника. Неки то чине свакога дана, и то није неисправно нити штетно.
Кућу би требало да окади свештеник након грађења, сређивања, кречења и било каквих већих промена. Потребно је да у просторији у којој се налазе иконе припремите свећу, кадионицу, тамјан, чинију са водом и босиљак. Уз то, требало би да спремите и једну посуду са мало брашна, чашу уља и четири мале свеће, које ће се касније залепити на зидове стана. Свештеник ће очитати молитве и мало помазати зидове освећеним уљем. У молитвама при кађењу, читају се молитве за напредак дома, здравље и срећу укућана, посебно деце, за слогу, љубав и међусобно разумевање оних који живе у кући.
Кандило би требало да стоји испред иконе, обавезно се пали на сваки празник и недељом, али може и да гори без престанка. Кандило и пламен симболизују светлост Христове науке и светлост живота светитеља испред чије иконе се кандило пали. Оно истовремено подсећа своје укућане да живе светлим и чистим животом. Сви који редовно пале кандило у свом дому знају какав утицај има овај пламен на читаву атмосферу, али и расположење свих укућана, нарочито у време празника.
Како окадити кућу
У кадионицу треба да ставите мало брикета, а преко њега неколико зрна тамјана. Упалите шибицом или упаљачем, а када почне да гори, започните молитву. Кадионицу треба да држите у десној руци и њоме покретима руке чините знак крста. Кадите укућане од настраијег до најмлађем, а након чина кађења ставите кадионицу на неко посебно место у кући. Брикет и тамјан симболизују љубав према вери и топлоту душе домаћина, док мирис тамјана симболизује благодат Светог Духа.
Извор: Stil
