Толико је био познат и вољен да је дневно долазило по 2.000 људи на лечење или савете или само за благослов
Серафим Саровски је један од највећих руских подвижника и чудотвораца. Рођен 1759. године, а Богу се преставио 1833. године. Српска православна црква га празнује као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по старом, а 15. јануара по новом календару.
Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао “убоги Серафим”.
Родио се у Курску, у Русији, 19. јула 1759. године. Родитељи су му били имућни. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи.
Не задовољавајући се тишином саровске породице, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Прохор се 18. августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему је добио име Серафим.
Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме!
Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по 2.000 људи на лечење или савете или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Старац Серафим је 2. јануара 1833. године завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима. О врату му је висио мали крст са распећем.
“Долично је и потребно бити дете, а понекад лав – лав, пак, нарочито онда када против нас устају страсти или лукави дуси. Јер, ми “не ратујемо против крви и плоти, но против поглаварстава и власти и кнеза таме овога света, против духова зла поднебесних”, говорио је Свети Серафим.
“Ако се не саглашавамо са злим помислима, које нам нашаптава ђаво, добро чинимо. Нечисти дух има јак утицај једино на људе страсне, а оне који су се очистили од страсти напада само са стране или споља. Зар може човек у младим годинама да гори а да се не узмућује плотским помислима!… Али, треба се молити Господу Богу да искра порочне страсти утрне у самом зачетку. Тада се у човеку неће распламсати пламен страсти”, саветовао је Свети Серафим.
“Пре свега потребно је веровати у Бога, јер „онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који Га траже”.
Извор: Телеграф.рс/Србија јавља
