Бивши амерички амбасадор у Србији Вилијам Монтгомери у ауторском тексту за Косово онлајн изнео је своју оцену актуелног политичког тренутка у региону.
Он се посебно осврнуо на застој у дијалогу Београда и Приштине, а говорио је и о одговорност и грешкама Запада по овом питању. Текст амбасадора Монтгомерија портал Косово онлајн је пренео у целости:
“Важно је усредсредити се реално на балканску ситуацију. Наглашавам да изражавам своја запажања политичког стања у региону, које лично пратим и након пензионисања из дипломатије, а не ставове било које владе или појединца.
Стручњаци за спољну политику у Сједињеним Државама, укључујући оне из невладиних организација, пензионисане високе политичке личности и запослени у Конгресу деле бројна основна уверења и ставове према Балкану. Они су настали раних 1990-их и од тада су еволуирали врло мало. То не зависи од политичке припадности. Председник Бајден делио је ова гледишта када је посетио Београд пре отприлике 19 година и очекујем да се од тада нису много променила.
Кључне тачке су: уверење да су Срби под вођством Слободана Милошевића били главни кривци за насиље које је захватило Балкан у том периоду; чврсто уверење да би Босна требало да остане јединствена у садашњим границама и да етничке групе у тој земљи морају пронаћи начине за помирење и заједнички рад и чврсто уверење да Косово “заслужује” независност у садашњим границама због прогона косовских Албанаца током Милошевићеве ере.
Тај прогон био је довољно тежак у очима ове групе, да одлучи да уклони српску контролу над тим подручјем.
Став је да две етничке групе на Косову (косовски Албанци и Срби) морају заједно да раде на успостављању једне мултиетничке земље, као што то чине етничке групе у Босни. Ова идеја мултиетничког радног друштва посебно је важна за Сједињене Државе и наши политичари је се држе са страшћу, упркос стварности у којој она не функционише ни у Босни ни на Косову, након више од две деценије интензивног напора и цене која се плаћа.
Такође, треба напоменути да ови појединци у Сједињеним Државама не верују да ће Европска унија, препуштена сопственим могућностима, одржавати ту политику. То је основни разлог зашто, 25 година након завршетка босанских борби, још увек постоји Веће за имплементацију мира и његов високи представник. ЕУ жели да га укине и да свом представнику повери главну улогу. Са америчке тачке гледишта, проблем је у томе што би тиме одузели америчку улогу у Босни путем Савета за имплементацију мира и можда довели до промена које амерички креатори политике не би желели.
Иронија је у томе што балкански лидери имају снажан нос за моћ, а такође и за њен недостатак. То значи да Додик у основи може да ради шта хоће, изузев референдума, без последица. Јер нико на Западу не жели да се суочи са перспективом повратка војној интервенцији на Балкану.
То у основи значи да је високи представник заправо бледа имитација неких својих претходника.
Босна и Косово су истовремено и одвојени и повезани. Неки проблеми су специфични за сваку област, али велики страх Запада је да би свака промена граница или политике на једном подручју неизбежно довела до покушаја промене на другом. У ствари, да могу ићи још даље и оживети сепаратистичке покрете у Шпанији, на пример.
Даље, могућност озбиљног, можда необузданог насиља у било којој од земаља у случају покушаја промене граница представља легитимну забринутост. Босански муслимани верују да су “својом крвљу платили” да одрже уједињену Босну са много јачом улогом централне власти. На Косову, лекција коју су научили косовски Албанци гласи да је мирољубив отпор пропао, а успех је постигнут оружаним насиљем које је покренула ОВК. Нажалост, добро су научили да играју на карту сукоба ЕУ против САД, и да имају мало последица кад занемарују обећања која су дали у преговорима или директно Западу.
Штавише, косовски албански политичари су далеко више заинтересовани за повећање сопствене домаће популарности, него за решавање далеко важнијег питања помирења са Србијом.
Иако сада нема ратова, етнички односи у Босни и на Косову и даље су јако лоши. Било је мало помирења, ако га је уопште било. Две области остају закључане у политичким системима који су им наметнути и који су неодрживи. Али њихова промена се показала немогућом током више од две деценије и није било наде за побољшање.
Трампова администрација и њен представник за Балкан, Гренел, искрено су имали мало разумевања или бриге за балкански регион. Зато их није било брига за ставове Европљана или америчке спољнополитичке заједнице.
У стварности нису имали шансе да постигну било шта важно, због противљења ЕУ, америчких спољнополитичких актера и неколико домаћих група косовских Албанаца. Несрећни напор да се притисну Србија и косовски Албанци да промене свој поглед на израелско питање у оквиру преговора показује где су били њихови истински интереси.
Остаје чињеница да се косовски Албанци осећају охрабрено да заузму екстремне ставове јер мисле да имају подршку САД. Они се неће задовољити ничим мањим од пуног признања у тренутним границама. На Србију се у међувремену све више врши притисак на уступке у том правцу – иако се чини да је пуноправно чланство Србије у ЕУ веома далеко, а обећања косовског руководства у “дијалозима“ са Србијом нису испуњена.
Не видим зашто би Србија имала било какво уверење да ће даљи уступци с њене стране бити испоштовани уступцима с друге стране.
Колико год је тешко поверовати, Запад до данас није схватио значај косовског питања за Србију. Будући да не разумеју, нису спремни да предузму кораке за решавање ситуације на Косову, који би можда значили извесну бол или чак бес за обе стране, али не би били схваћени као потпуно једнострани.
Док се ово потпуно не разуме, неће бити остварен стварни напредак, преговори ће бити безуспешни, а на Србију ће се вршити стални притисак.
Све ове приче о односима Србије са Русијом и Кином су беспредметне. Нема ништа лоше у томе што има добре односе и са њима и са Западом. Али проблем ће настати ако српски елементи на Косову или у Босни предузму неприхватљиве мере, а ЕУ / САД из лењости и неспремности да то преузму на себе, затраже од владе Србије да исправи неприхватљиво понашање.
Ово је сценарио којег се лично плашим. Запад ће, уместо да се директно бави ситуацијама у Босни или на Косову, извршити интензиван притисак на српску владу да то учини, без икакве опипљиве користи за предузимање врло непопуларних политичких акција. Једино што ће се тиме постићи је да Србију помери даље од Запада и уведе Балкан у континуирану нестабилност.
Иако практично сви балкански лидери током протеклих 30 година, или више, деле одговорност за ову ситуацију, Запад треба да схвати сопствену одговорност, која се опет заснива првенствено на фундаменталном неразумевању региона у комбинацији са арогантним ставом да све земље света треба да подједнако деле и поштују све наше политике и ставове.
Основни закључак остаје – земље Балкана нису у стању да се саме помире, а поступци међународне заједнице, иако добронамерни, само појачавају нестабилност. Жарко се надам да грешим.”
Извор: Косовоонлине
