Новинарка и књижевница Јелица Грегановић написала је чланак поводом доласка великог броја наших грађана из иностранства у Србију због предстојећих празника. Ауторка је огорчена, јер се стиче утисак, да наши људи који живе на страни, као да ни мало не маре што је у Србији у току трећи и врло јак талас коронавируса, и што долазак великог броја људи само може погоршати већ ионако тешку ситуацију.
Њен чланак преносимо у целости:
„Да се представим сходно тексту који следи и тако себи дам алиби. Ја сам гастарбарјтер на привременом раду у домовини. Додуше, гастарбајтер нисам постала из економских, него емотивних разлога. Јесте да нисам знала да сам се удала за странца, нити да ће део дотадашње државе, у који сам се одселила, постати иностранство. Како год, тек ја сам више од двадесет година живела ван Србије, тамо и троје деце родила, радила, чак су ми и држављанство дали. Што такође није небитно за моје даље излагање.
У једном тренутку сам се чак из тог иностранства преселилила у још иностранскије иностранство. Дакле, ја знам шта значи пожелети се домовине, знам колико недостају родитељи, пријатељи, кајмак, концерти, завичај, куће, ајвар, кафане, позоришта, улице, чварци, кумови, реке, паркови, зграде, књиге, сир, славе, суво месо и још сувље шљиве, села, комшије, бурек из пекаре, вицеви, градови, песме, дрвеће, кафићи, кајсије које имају у себи медену кап и то да сви око тебе српски говоре. Знам шта је жељење да се дође у Србију, јер сам се је онолико нажелела.
Али, не могу да прихватим да због тог жељења баш сада мора да се дође у Србију, усред врхунца највећег таласа епидемије, који Србија преживљава. Може да ми каже ко шта хоће или о мом мишљењу да мисли шта год хоће, али ја мислим да је то бахато и неодговорно, неће бити да је дотле дошло да је нечија носталгија вреднија од туђег и сопственог живота.
А, што се тиче тога да баш за Васкрс, Божић или Нову годину мора да се дође у домовину, нешто се не сећам да су за Васкрс 1999. године, када је Србија бомбардована, биле колоне на граници и стотине хиљада оних који би баш у домовини морали да прославе поменути празник. Где је тада било то морање које се сада помиње уз жељење да се дође у Србију? Или је тада било јасније да може да се погине, но сада. Биће да су се тада смрт и невоља виделе јасније, па ником из иностранства није било до жељења и морања.
Ја сам одмах после бомбардовања дошла у Србију, због посла и породичне ситуације. На граници су још увек били полицајци и војска са дугим цевима. Али колона гастарбајтера, који би желели да виде шта им је од домовине остало и који без ње не могу, тада није било. Тако да ово садашње морање стварно не могу да прогутам. Као ни то да очито нико од гастарбајтера не размишља куда ће са собом ако се разболи, јер ни за домаће баш места нема. Да ли мисле о томе да ће, ако добију симптоме, продужити чекања за тестирање, а сада се већ сатима мере? Има ли за њих места у болницама, има ли кревета, респиратора? Падају ли им на памет лекари, медицинске сестре и друго медицинско особље које с ногу од болести и умора пада с ногу већ месецима? Или размишљају само о томе како да побегну од закључавања у иностранству у ком живе, како да се назабављају како тамо не могу, па ко жив ко мртав.
Ако неко мисли да је мени лако да овако пишем, јер сам у Србији, могу само да му напишем да је то сада мени најтеже у животу. Ја јесам у Србији, али су ми деца у иностранству. Ове године сам их само два пута видела. Иако сам држављанка и Словеније у којој они живе. Прича о томе како држављани морају да могу да уђу у своју земљу, у ванредној ситуацији није баш таква као иначе.
Узмимо на пример мене, ја сам као што рекох држављанка и Словеније. У време између два таласа епидемије сам могла да уђем у Словенију, у којој имам децу и имовину. Тада је Србија била на зеленој листи за улазак у Словенију, што је значило да у њу могу да уђу само они који су државном уредбом наведени. Сви остали из Србије, без обзира ког су држављанства, и даље нису могли да пређу словеначку границу. Мени, њиховој држављанки, су великодушно дозволили да у уђем и останем у Словенији четрдесетосам сати. Што је било одлично, јер познајем Словенце и то оне праве, а не ко ја гастарбајтере, који су у своју домовину могли да уђу на само један дан. Толико о морању.
Ето, то сам хтела да напишем. Одавде из села поред Крагујевца, где ћу кад се све сабере, одузме и рекапитулира, провести највећи део ове године. Због епидемије. Захвална што сам имала куда да се склоним из Београда и што могу да радим од куће. Колико чујем по сокацима, оближња варош је већ преплављена аустријским таблицама. Стигли наши. Могу само да се њима и свима онима, који ће тек да стигну, обратим речима добродошлице – Само сте нам још ви фалили“.
Извор: Курир.рс/Блиц Жена
