Водитељка говори у програму уживо. Не скреће поглед с камере. Не гледа око себе зјапеће рупе са којих се малтер круни са нечега што је људима до пре пола сата био дом. Не гледа у спасиоце чије црвене јакне јуре кроз шут. Гледа право у објектив јер и она, као и гледаоци, чује језиве крике. Ако се окрене, видеће и лице. Лице мајке којој су управо рекли да јој је дете под рушевинама – мртво.
Мајци никада нисмо видели лице. Детету никада нисмо видели косицу. Не морамо. Сваком живом човеку звук крика жене која је изгубила све довољан је да онако, сам са собом, делом заплаче са њом. Нељуди за то време имају својих пет минута. Нељуди, заправо, на интернету имају сада своје време.
Док родитељи те деце плачу, малициозни ситни облици живота, дозволићете јер то нису људи, смеју се. Такмиче се у доскочицама. Читаве странице се прикључују шалама у тренутку када се шалити не сме.
tvit je obrisan al nek ostane da se vidi ovaj odvratni komentar na tragediju; jako je smiješno što je dijete poginulo, što su ljudi ranjeni, što se grad ruši… sramota i za svakog ko se pridružio ovoj sprdnji… pa bio potres u hrvatskoj, srbiji ili argentini, ovo je jadno pic.twitter.com/ZXyPdYqujz
— A (@kozaroza_) December 29, 2020
Земљотрес је најгоре погодио Хрватску, али тресло се тло и у Босни, Словенији, Србији. Љуљали су се солитери у Београду. И сада неко, док се тло још увек није смирило, хоће довољно да узнемири несрећне људе.
„Бог вас кажњава“, пишу. „Тако вам и треба“, коментаришу. Бог је био врло јасан, па ма које ви вере били. Будите добри људи. Помозите ближњем свом у невољи. Сви смо пред небом једнаки.
До када ће Балкан стављати патњу на неке невидљиве тасове и делове туђег срца мерити на граме? Бол није олимпијада. Уништење није такмичење. Мајци је умрло дете, а људи у коментарима питају „како је она уопште жива, где је била“. Где је била? Отишла у другу собу по пелене или у продавницу по парче хлеба. Зар је важно где је била? Сада је у паклу.
Ако вас ова година није научила да сте у фебруару на одмору, а у марту на умору, да нико од нас не зна када ће и који део живота да му се заљуља и остави му свет у рушевинама, онда ниједна година за њега неће бити боља. Живот не занима шта вам је у банци и које вам име пише у пасошу, јесте ли Стефан, Стјепан, Селим или Стипе. Када болест и смрт дођу по своје, не можете се ценкати, не можете их поткупити и на крају дана – не можете избрисати оно што остављате иза себе. Суздржимо се сада од неприкладних коментара и покажимо да смо много више од Балкана. Да смо људи који су се нагледали рушевина и свакаквих потреса – али да смо ипак остали људи.
Свима онима који стрепе за некога у овом тренутку пошаљите молитве или помоћ. Држи се Петрињо. Држи се, свете.
Извор: Блиц
