Појачане обавештајне активности Ватикана на Балкану одувек су представљале лош знак за српски корпус. А једна из серије ватиканских афера потпуно је оголила његове обавештајне планове и активности
Бомбастичне и непријатне афере везане за Ватикан одавно нису никакво чудо. Најчешће су финансијске природе, иако никога више не изненађују ни оне љубавне, па чак и педофилске. Уосталом, ватиканска банка је деценијама на удару јавности због прања новца италијанске мафије, пословне сарадње с контроверзним личностима и избегавања плаћања пореза.
Ватикан је навикао на такве афере и с лакоћом их неутралише. Готово да имају разрађен систем за такве ситуације. Међутим, обавештајне афере су нешто друго, јер провоцирају јавност да се бави оним што представља табу.
Управо зато је једна недавна вест привукла пажњу, пошто јасно указује на обавештајне планове и активности Ватикана иако папска држава званично нема обавештајну службу.
СПЕЦИЈАЛИСТА ЗА ОБАВЕШТАЈНУ ДЕЛАТНОСТ
Поједини италијански медији, наиме, грубо оптужују пословну даму са Сардиније Чечилију Мароњу, која има фирму у Љубљани, да је вештим манипулацијама ојадила ватиканске институције за пола милиона евра у периоду од четири године. Кривица је пала на кардинала Анђела Бечуа, који је недавно смењен.
Забуну ствара то што су у ватиканским круговима Чечилију лажно представили као кардиналову нећаку, након чега је утврђено да они нису у родбинској вези. Наравно, одмах се јавила сумња да је веза друге природе, и да је кардинал Бечу новац уплаћивао својој љубавници.
Новац је уплаћиван за милосрдна дела и хуманитарне акције, али је финансијска контрола утврдила да Чечилија тај новац троши у друге сврхе, што је и покренуло финансијску аферу.
Чечилија се брани на специфичан начин, чини се онако како то Ватикану најмање одговара – да је у питању финансирање широке обавештајне активности њене фирме за потребе Ватикана. Док је италијански медији зову „кардиналова дама“, она каже: „Нисам кардиналова љубавница, ја сам политички аналитичар и специјалиста за обавештајну делатност.“
Дневник „Домани“ утврдио је да „Чечилија координира обавештајне делатности Државног секретаријата Свете столице“ и да је спорних пола милиона евра било намењено за обавештајне операције. Кроз своје изјаве она даје контуре обавештајних планова Ватикана и тако потврђује закључке новинара.
Иако спомиње своје активности у Африци и на Средњем истоку, и каже да се бавила Украјином и Грузијом за потребе Ватикана, види се да је њена актуелна преокупација Балкан, још од 2018. године када је регистровала „фирму“ у Љубљани.
Уосталом, она каже „да се на Балкану очекивала нова гужва“, а такву процену могао јој је дати само Ватикан. Поред тога, дали су јој још нешто – дипломатски пасош и дипломатски статус.
Такав статус обично се даје лицима која раде обавештајно, као механизам заштите од хапшења и као средство за лакши обавештајни продор. Одлука да седиште буде у Љубљани је логична – довољно близу будућим догађајима на Балкану, а довољно далеко да њена „фирма“ буде безбедна.
Управо та истина је за Ватикан и најнепријатнија. Лако би они прихватили и преболели финансијску или љубавну аферу, али обавештајну много теже, и зато су видљива настојања да све остане на финансијско-љубавном пољу. У крајње непријатној ситуацији нашао се кардинал у Бечу јер му је забрањено да говори и да објасни комплетан догађај.
„Наредили су ми да ћутим и могу само да кажем да са госпођом нисам у сродству“, кука он. За Ватикан није проблем нека афера од тричавих пола милиона евра, нити углед једног смењеног кардинала. Битан је углед Ватикана који тврди да нема обавештајну службу, те се не бави обавештајним радом. Тај став мора се тим више бранити, свим средствима, уколико је мање истинит.
ТАЈНА ТАЈНА СЛУЖБА
Од свих тајних служби на свету, само је једна заиста тајна – ватиканска. Све остале тако зовемо због тајних метода рада. Обавештајне службе других држава су јавне институције за чије постојање сви знају.
Папска обавештајна служба позната је још од 1566. године, под именом Содалитиум Пианум и има најдужу традицију обавештајног рада. Међутим, 1922. Ватикан је одлучио да укине обавештајну службу. Учинили су то само формално, јер њихов обавештајни систем све време одлично функционише као један од најјачих на планети.
На пример, најпознатији ловац на нацисте Симон Визентал, који се у свом раду ослањао на чувени израелски Мосад, и врло добро је познавао тајни рад и многе обавештајне системе, тврдио је да је обавештајна служба Ватикана ефикаснија од Мосада.
Обавештајна служба Ватикана има објективне услове да буде јака и ефикасна јер се ослања на инфраструктуру која опстаје у свим режимима и политичким системима. Опслужује је свеукупна римокатоличка црквена јерархија уз помоћ више од 500 дипломатских представништава широм света, мноштва бискупа, монсињора и калуђерских редова. Реалне су тврдње да се у Ватикан сливају информације из целог света, где их обрађује и класификује тим аналитичара, маскиран неким другим функцијама у оквиру званичних државних институција.
У разлоге због којих Ватикан крије да има обавештајну службу није тешко проникнути. Давно су проценили да званично постојање обавештајне службе директно угрожава њихове верске објекте и институције у свету, а тиме и католичку религију.
Јер ако се из њихових објеката и институција делује обавештајно, онда свака држава има неотуђиво право да према њиховим верским службеницима, дипломатским представницима, па и неким верницима, предузима контраобавештајне мере.
Ако пак немају обавештајну службу, онда је сваки оштар контраобавештајни, па и обавештајни наступ према њима некоректан и неприхватљив. Поред ових дипломатских и верских разлога, постоји још један, мало мање важан – затупљивање оштрице обавештајног и контраобавештајног наступа према Ватикану чини њихову обавештајну службу још ефикаснијом.
Папу и Ватикан већ сто година званично чувају само Швајцарска гарда и Ватиканска жандармерија. Швајцарска гарда традиционално обезбеђује папу, његову палату и контролише улаз у град (државу).
Ватиканској жандармерији приписује се много обавеза које она објективно на може да испуни – антитерористичко деловање, контрола саобраћаја, криминалистичка истраживања, правосудна активност, непосредна заштита папе заједно са Швајцарском гардом, па и обавештајне активности.
У ситуацији велике угрожености од тероризма неопходна им је обавештајна служба. Специфичност је у томе што Ватикан углавном није у стању да предузима физичке контрамере према појединцима и групама који их угрожавају него податке уступају моћним државама које су им наклоњене, ради заштите и обостране користи.
Тамо где је велики ризик од компромитовања или где су у питању „прљави послови“ који су данас својствени моћним обавештајним системима, Ватикан има разлога да ангажује (за новац) неке приватне обавештајне агенције које делују под маском хуманитарног рада или неке друге легалне активности. Чињенице указују да је тако ангажована и „фирма“ Чечилије Мароња.
СТАРА ПРАКСА
Довољно је анализирати примере из Европе да би се видело константно обавештајно деловање Ватикана, па и оно друго, деструктивно и подривачко, које данас сматрамо методом хибридног ратовања.
Понекад га је тешко препознати јер је обавештајна служба Ватикана често претходница и обавештајна логистика неком од обавештајних система великих сила, преко које посредно остварује своје стратешке интересе. То је стара пракса.
На пример, још у време Хладног рата и гвоздене завесе обавештајне могућности западних обавештајних служби биле су веома скучене и ограничене, и то у време када су информације биле најважније. Једина обавештајна служба која је имала објективно добре могућности обавештајног рада и у тим условима била је ватиканска.
Наравно да су те могућности искоришћене, и да су драгоцени обавештајни подаци уступани обавештајним службама САД. Зато се Ватикану на Западу често гледа кроз прсте и помаже у заташкавању непријатних афера, јер никада се не зна када ће њихов обавештајни систем поново бити једини ефикасан и драгоцен.
ЗНАК ЗА УЗБУНУ
Срби на Балкану и те како треба да зазиру од сваке нове активности ватиканске обавештајне службе. Јер када год је она показивала посебан интерес за Балкан, Срби су лоше пролазили.
Страдања су условила непогрешив инстинкт за опасност, тако да их не може заварати спомињање Словеније и Љубљане, нити приче о хуманитарним акцијама. Нема ту хуманитарног рада, него је прича о томе само маска за широке обавештајне и деструктивне активности које је планирала приватна обавештајна агенција по наруџби Ватикана.
Ватикан је преко своје тајне службе сазнао, или је обавештен, да моћници на Западу планирају нове сукобе на Балкану, и у складу са старом традицијом жели да буде активно присутан, да помаже својима и утиче на крајњи исход.
Ангажовање приватне агенције значи да ће бити прљавих игара које се не смеју довести у везу с Ватиканом, али ће остваривати њихове интересе. Није то тешко разумети из коментара Чечилије Мароња.
Да ли је нешто пореметило те планове, да ли су дефинитивно одбачени или само одложени, тек ћемо видети. За Србе би било боље да на време схвате да се нешто велико припрема и да обавештајна афера „кардиналова дама“ јасно указује да је Балкан будуће неуралгично подручје са становишта великих западних сила.
Можда и грешимо у процени, али та грешка неће бити тако скупа као она коју ћемо починити ако потценимо опасност на коју смо, игром случаја, благовремено упозорени.
Ватикан и усташе
Срби имају много разлога, заснованих на историјским чињеницама, да буду веома опрезни и сумњичави када су обавештајне активности Ватикана у питању.
За Србе је најболнија ватиканска симбиоза са усташким покретом, јер су се њихови интереси често поклапали на штету Срба. Усташки злочини огромних размера у Другом светском рату догодили су се, што са знањем, што с благословом Ватикана. Масовна присилна покрштавања нико у Ватикану није осудио нити поништио.
Прљава улога обавештајне службе Ватикана веома је значајна и код организовања бекства и скривања фашистичких злочинца. Посебно битно за Србе је то да су бројни најкрвавији усташки злочинци побегли управо „пацовским каналима“ Ватикана.
Наравно да све то није могло да се организује без тајног договора ватиканске тајне службе с тајним службама САД и Велике Британије, и није могло да се тако добро изведе без тесне везе ватиканске с Усташком надзорном службом.
У томе је кључну улогу имао такорећи незапажен лик из Католичке цркве у Загребу – Вилим Цецеља, пред крај рата деташиран у Блајбург, за кога се претпоставља да је био кључна веза и координатор између усташке и ватиканске службе. Цецеља је након рата остао у Аустрији као веза Ватикана с усташком емиграцијом. Покренуо је и омасовио комеморације усташама у Блајбургу.
Покушај „Крижарског покрета“ да подигне оружану побуну у Хрватској по завршетку Другог светског рата одвијао се са чврстим ослонцем на инфраструктуру и свештенство Католичке цркве у Хрватској.
Ватикан је знао да није у питању верски покрет него злочиначки и усташки, али га је ипак подржао и помогао преко свог обавештајног система. Да би превара народа – католичких верника у Хрватској била што уверљивија, на капи су носили бели крст (криж) као симбол, по чему су и добили назив „крижари“. Предуго је Ватикан имао негативну и деструктивну улогу на Балкану да би се то олако заборавило.
Нема сумње да је ватиканска обавештајна служба одиграла значајну улогу приликом разбијања Југославије и успостављања нове независне Хрватске у којој ће поново доћи до прогона и страдања Срба. Инструисани свештеници нису се устручавали да директно утичу на изборе притиском на вернике. Сваки верник је био обавезан да пре гласања на првим „слободним“ изборима у Хрватској дође у цркву, где је добио инструкције за кога да гласа.
Извор: (pecat.co.rs)
