Велика је дилема међу верницима колико дуго могу да чувају свету водицу, шта радити са старом када стигне нова и чему заправо служи освештена вода. Ево одговора…
Широка је употреба освећене воде. Она се користи при многим чиновима Цркве, било да се тада непосредно освећује, било да се користи раније освећена вода. Тако, освећена вода се користи приликом освећивања храмова, домова, падгробних споменика и разних предмета који човеку служе или се он њима користи.
У светој тајни Крштења, освећена вода постаје „водом очишћења, бањом препорода, извором живота“, у којој се крштени рађа „водом и Духом“ за нову стварност Царства Небескога. Освећење воде има своје порекло у првим вековима хришћанства, о чему сведоче древни писани извори, као апостолске установе. Евхологион Серапиона Тмуитског као и рани оци Цркве: Теодорит, блажени Јероним, Епифаније и други.
Ипак, и поред све своје древности, у почетку није постојало установљено правило када, где и како се врши водоосвећење. Постојала је извесна разлика у тим обредима. Но свима њима је заједничко да се освећење воде извршује помоћу одређених молитава, призивањем наитија Светога Духа, као и крстоликим благосиљањем и погружењем у воду Часнога Крста, што и данас чини елементе сваког водоосвећења.
Данас су позната два освећења воде: велико и мало. Велико водоосвећење се врши два пута у години на Крстовдан (Навечерје Богојављења) и на Богојављење, у коме се сећамо Крштења Исуса Христа у реци Јордан, у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно свећење природне воде погружавањем Бога у телу у воду.
То је свечани обред којем, скоро редовно, присуствује велико мноштво народа, који освећену воду носе својим домовима, јер се та Света Водица – Богојављенска, чува у сваком дому преко целе године као велика светиња, а користи се само у великој нужди (болести, узнемиравање од стране злих духова). У неким нашим крајевима обичај је да свештеник сам разноси Богојављенску водицу по домовима верника.
Мало, пак, водоосвећење врши се у различитим приликама, при другим црквеним чиновима и обредима, па и на тражење појединих верника. Према свакој потреби, може се вршити мало освећење воде у свако време и на сваком месту: у кући, у пољу, у врту и тако даље.
Традиција је у Српској Православној цркви да свештеник у току године два пута посети домове својих верника ради извршења свећења водице, и то на неколико дана пред Крсну славу, и пред највећи хришћански празник – Васкрс. Доласком свештеника у кућу и свећењем водице, улази благодат Божија у Ваш дом. Јер, по завршетку чина освећења воде, свештеник кропи сва оделења у кући, као и сву чељад која је присутна, при чему они целивају Часни Крст и десницу свештеника.
То освећење водице по домовима није само „пуки“ обичај, него насушна потреба самих верника, који осећају потребу да повремено буду освећени и очишћени кропљењем свете водице. Код православних Грка има доста породица које захтевају од својих свештеника, да неизоставно сваког месеца долазе и врше освећење воде по домовима. Наш народ је изгубио тај осећај светиње и потребе за светињом, те су стога многи престали да примају свештеника за водицу, а и они који га примају, често пута то нерадо чине.
Није добро да сва наша вера буде сведена само на обичај „свећења водице „, али није добро ни да тај благочестиви обичај одстранимо из нашег хришћанског живота. Свећење водице и њено коришћење, има свој пуни смисао и значај само уз држање и свих осталих прописа Цркве Православне о хришћанском духовном животу, као што су пост, молитва, милостиња, света Тајна покајања и исповести грехова, Прчешћа, и свега осталог, без чега нема спасења душе, ни остварења циља нашег постојања на земљи.
– Колико се дуго може чувати Света Водица, нарочито она која се освећује на Крстовдан, Богојављење и Васкрс? Хакон једне године када, стигне нова водица, шта се ради са старом?
Ми у Цркви (епископи и свештеници) када говоримо о предметима наше свете вере, често пута нисмо у стању да замислимо и предпоставимо колико наш народ мало зна о својој вери, па у много чему предпостављамо извесну количину тога знања и верског образовања код наших верника, те нам се стога деси да наши разговори о вери или беседе буду неразумљиве и тешко схватљиве, за наше слушаоце, управо због тога што многи тог неопходног предзнања немају. Отуда је заиста добро да наши верници имају могућност и слободу да се обраћају епископима и свештеницима о нејасним питањима о вери.
Света Водица, нарочито она Богојављенска (коју народ углавном и носи својим домовима), може се чувати неограничено време. Ма колико је дуго чували, она не губи своју освећујућу благодат нити постаје подложна кварењу. Има у народу породица које Богојављенску водицу чувају по тридесет и више година, с тим што сваке године, од нове водице, када је донесу из цркве, помало додају у флашу у којој држе стару водицу.
Но, главно питање је „након једне године, када стигне нова водица, шта да се ради са старом?“ Одговор на то питање, у црквеним књигама не пише, нити има било какво писано наређење у вези тога. Али зато постоји народно предање и обичај којег је Црква прећутно усвојила, те је исти стекао предањску вредност, као и многе друге ствари које се путем предања у Цркви чувају.
Дакле, по том народном предању, а сада и црквеном предању, уколико се сва количина Богојављенске Водице не утроши побожно у току године, онда се тај остатак, када стигне нова водица, сипа у бунар, у реку или у цвеће. У сваком случају тамо где се неће изложити гажењу и обесвећењу.
Што се пак тиче водице која се по домовима свети за Васкрс (никада на Васкрс), она се у току поста може, и треба, узимати свако јутро по мало пре јела, и тако утрошити. Она се управо и освећује са тим циљем да би свети велики празник Васкрсење Христово дочекали у освећеним домовима, али и са освећеном душом својом (као храмом Духа Светога), чему побожно коришћење свете водице итекако доприноси.
Освећена водица за Крсну славу сва се употреби на справљање славског колача и кољива, а може и да се остави мало за пиће да сви чланови дома попију по гутљај за освећење душе и тела.
Извор: Kurir.rs
